Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natčovek.
Zaratustra pak gledaše po narodu i čuđaše se. Pa onda progovori ovako:
Čovek je konopac, razapet između životinje i natčoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na čoveku, to je da je on most a ne cillj: što se na čoveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele čeznuća za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zađu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natčovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoće da saznaje, da bi jednom živeo natčovek. I tako hoće on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natčoveku kuću sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoće on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela čeznuća.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, već sav hoće da je duh svoje vrline: tako on korača kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline načini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoće vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji neće da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više čvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, čija se duša rasipa, koji neće da mu kažu hvala niti uzvraća: jer on uvek poklanja i neće da se sačuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoće da zađe.
Ja volim onog, koji zlatne reči svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obećao: jer on hoće svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduće ljude a iskupljuje prošle: jer on hoće od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, čija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, čija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako će sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinačno padajući iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad čovekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natčovek.
Tako je govorio Zaratustra , Friedrich Nietzsche