Ginter Anders u svojoj knjizi pod imenom Kafka:pro et contra na svoj način tumaču Kafkino delo, pritom ga postavljajući u široko razvijeni horizont moralnih, religioznih, filozofskih, društvenih i literarnih problema.
Franc Kafka je za njega realistički basnopisac i proročki realista, jer je tema njegovih literarnih tvorevina upravo stvaran svet. Samo je način na koji on to čini poseban i sastoji se u tome da Kafka unakažava da bi odredio, to jest, ono što je u našem svetu prividno normalno on pomera da bi nam pokazao kako je taj svet sulud, a onda upravo sa ovim suludim izgledom postupa kao sa nečim potpuno normalnim i time opisuje baš tu suludu činjenicu, da suludi svet važi kao normalan.
Ovaj postupak nije nov i koristi se u prirodnim naukama, kada se pokusni predmet stavlja u veštačku, eksperimentalnu situaciju, i cilj eksperimenta je određenje. Ovo Franc Kafka radi sa ljudima, a sličan postupak, prema Ginteru Andersu, primenjuje i Breht.
Kafkin se metod sastoji u tome da zamenjujući etikete uklanja predrasude vezane uz njih i time omogući da se dođe do sudova bez predrasuda. Poznati je primer Kafkina priča o odradeku – predmetu čija je funkcija u tome da nema funkciju. Odradek je naoko besmislen, ali pričati o njemu nije besmisleno, jer nas podseća na sve one predmete koji su toliko tehnicizirani da njihovi učinci imaju malo veze sa stvarnim potrebama ljudi.
Osobeno kafkijansko svojstvo je uvođenje nenormalne situacije koja se, međutim, dalje razvija kao da je potpuno normalna, to jest njegova bića na neobične situacije reaguju sasvim bez uzbuđenja i svet se nastavlja tamo gde je stao.
Kada se Gregor Samsa probudi kao buba, to njemu nije čudno. Nema afektivnog reagovanja na nadrealnu situaciju; piščev ton prikazivanja stvarnosti ostaje isti – miran i neuzbuđen.
Ova nesklonost prema senzacijama što se očituje u tonu, ovo neupozoravanje na neobičnosti daje neobičnom, pa čak često i strašnom jednu sasvim naročitu malograđansku ugodnost. Ovaj proizvod mešavine grozote i ugodnosti izgubio je danas nesumnjivo svoju čudnovatost koja je prvom čitaocu pravila utisak o suludosti.
Ovde Ginter Andres daje sliku udobno opremljenih soba nacističkih upravnika logora koje su se nalazile tik uz gasne komore.
U praksi je ubica masa sredstvima moderne industrije i prijatni otac porodice jedan isti čovek.
Jezik koji u svojim delima upotrebljava Franc Kafka
U duhu afektivno ravnog pripovedanja je i Kafkin jezik, koji Anders naziva jezikom protokola i jezikom distance, i čija je glavna karatkeristika ujednačen otuđujući ton službene objave. Pošto je to jezik izopštenika iz društva koji nastoji u društvo biti primljen, on ne može govoriti drugačijim tonom do službenim jezikom molioca ispred nekog nadleštva.
Takođe, Kafkin idiom je uvek isti, nema razlike u jeziku njegovih likova, bilo da su pametni, glupi, mali, veliki. Nema zvukova poverljivosti, entuzijazma, tuge, bola, pobune. A lakoću Kafkine proze Ginters objašnjava kao doskočicu nemoći.
Upravo zato što je svet apsolutno nadmoćan i isljučuje svaku efektivnu slobodu, jezik se rasprskava u hiljade misaonih mogućnosti, konjuktiva i pogodbenih rečenica, da bi se tako, neopterećen stvarnošću, igrao. Reprezentativni primer ovakve igre jezika je prva rečenica Kafkine pripovetke Na galeriji.
KAD BI NEKU SLABAŠNU, GRUDOBOLNU JAHAČICU U MANJEŽU, NA KONJU KOJI SE TETURA, PRED NEUMORNOM PUBLIKOM, NEMILOSTIVI ŠEF MESECIMA BEZ PREKIDA GONIO UKRUG, VITLAJUĆI BIČEM, PRIMORAVAJUĆI JE DA STOJI NA KONJU DOK JOJ VAZDUH ZUJI OKO UŠIJU, DA BACA POLJUPCE, DA SE PREVIJA U STRUKU, I KAD BI SE TA IGRA, UZ NEPRESTANO HUČANJE ORKESTRA I VENTILATORA, PRODUŽILA KA SIVOJ BUDUĆNOSTI ŠTO SE STALNO OTVARA SVE DALJE I DALJE, UZ PRATNJU ZAMIRUĆEG ILI PONOVO NABUJALOG TAPŠANJA RUKU, KOJE SU ZAPRAVO PARNI ČEKIĆI – MOŽDA BI ONDA NEKI MLADI POSETILAC SA GALERIJE POHITAO NIZ DUGAČKE STEPENICE KROZ SVE REDOVE, UPAO U MANJEŽ I POVIKAO: „STOJ!” KROZ FANFARE ORKESTRA KOJI SE UVEK PRILAGOĐAVA.
Navedeni odlomak ima još jedno svojstvo karakteristično za Kafkin postupak. Reč je o istovremenosti irealiteta i preciznosti u njegovim slikama drugog stepena. Slika prvog stepena je, recimo, likovni prikaz cirkuske jahačice. Franc Kafka takođe rečima slika cirkusku jahačicu, ali ovoj slici oduzima realitet time što je premešta u jednu bezmerno dugu pogodbenu rečenicu i time irealizaciju sprovodi do krajnjeg stepena.
Međutim, umesto da, kako se očekuje, ova slika drugog stepena izgleda razvodnjeno, Kafka je crta skrupulozno, do najsitnijih pojedinosti, i tako nastaje šokantna diskrepancija između krajnje nestvarnosti i krajnje preciznosti.
Anders primećuje da u modernoj umetnosti postoji samo jedan analogon Kafkinim slikama na potenciju. To su Diznijevi crtaći. Kada se brod istetoviran na telu mornara počne da ljulja i na kraju se i prevrne, zbog ispremetanosti stepena realiteta, stvara se svojstvo koje prevazilazi obični komični efekat i ispunjava nas grozom.
U današnje vreme se ovaj efektat široko koristi; u knjigama i filmovima o Hariju Poteru je redovan, tamo su u novinama i na zidovima sve same žive slike, ali i dalje izaziva jeziv osećaj.
Ovaj Kafkin postupak ima didaktički efekat, budući da on smatra da se mnoge pojave koje se smatraju realnim nesumnjivo ideološke, i obrnuto, opaža da se druge čija se realnost skriva ili briše vrlo realne, on pokušava da uzdrma temelje onoga što se smatra stvarnim ili nestvarnim.
Bezlični likovi Franca Kafke
Za razliku od realističke književnosti 19. veka, koja je opisivala ljude u sveukupnosti njihovog bivstvovanja, Kafkini likovi su samo i isključivo ljudi poziva. Njegovi likovi retko imaju ime i prezime. Majka je samo majka. Otac je samo otac. Sestra samo sestra. Podstanari su samo podstanari.
Prema Andersu, i ovde je Kafka istinski realist, jer su u birokratskim društvenim mašinama ljudi zaista svedeni na funkcije, dok je prikazivanje potpunog, slobodnog čoveka u tradicionalnim romanima davalo lažnu predstavu o čovekovom mestu u svetu.
Međutim, ovu pojavu dalje Franc Kafka dovodi do apsurda izmišljajući apsurdne pozive bičevaoca u Procesu, molioca iz Započetog razgovora s bogomoljcem čija je funkcija da bude posmatran (svrha moga moljenja je da me drugi posmatraju, kaže on o sebi), umetnika u gladovanju…
S druge pak strane, u uzaludnom nastojanju Kafkinih junaka da budu primljeni u svet, njihovim očima posmatrani, ljudi poziva imaju težinu, oni su stvarni, odrasli. Gostioničar je gostioničar, arhitekta je arhitekta, poslužitelj je poslužitelj, svi oni imaju određena mesta u društvenom ustrojstvu, i bez dvoumljenja čine ono što je njihova funkcija.
U primeru bičevaoca iz Procesa, koji K-ovom nehotičnom greškom ima dužnost da neprestano tuče dva službenika, ponovo je neizbežno poređenje sa fašizmom. U potpunosti lišeni sopstvene odgovornosti, nameštenici koncentracionih logora su (samo!?) radili ono što im je određeno, bili su točkići ubilačke đavolje mašinerije.
Već je rečeno da Kafkini junaci uzaludno teže da budu primljeni u svet iz kojeg su isključeni. Dakle, nije reč o slobodi, bekstvu ili suprotstavljanju, nego o njihovom obigravanju oko nedostižnog sveta, pokušajima ulaska i prilagođavanja.
Sloboda ne dolazi u obzir. U Izveštaju jednoj akademiji, dok zarobljeni majmun (onaj koji će kasnije steći obrazovanje prosečnog Evropljanina) gleda kroz rešetke kaveza koji se nalazi u potpalublju parobroda on razmišlja:
Ne, slobodu nisam želeo. Samo neki izlaz; desno, levo, kud bilo; nisam postavljao nikakve druge zahteve; pa makar izlaz takođe bio samo obmana…
Upravo je kod Kafke pozicija posmatranja sveta kroz rešetke kaveza slika koja najbolje opisuje položaj onog koji je iz sveta isljučen i koji sa čežnjom u taj svet gleda, jer jedini izlaz je u njega biti primljen. Ginter Anders smatra da se celokupna Kafkina proza svodi na sintaksu neslobode.
Još jedno paradoksalno svojstvo Kafkinog sveta je da niti Kafkini junaci koji ne pripadaju svetu, niti viši ili čak visoki članovi društvene mašine ne proziru i ne poznaju svrhu svog obavljanja propisanih im dužnosti, odnosno nemaju predstavu o celini društvenog ustrojstva čiji su oni deo. I sam njihov tvorac im u tome ne pomaže jer se ne ponaša kao sveznajući pripovedač.
Zašto Kafkine kreature ne znaju ništa o stvarima koje bi im morale biti važne? Zato što nemaju prava da znaju. Nemoćni, udaljeni od centara moći, oni nemaju prava da budu informisani. Nesloboda i agnosticizam su samo nazivi za jednu i istu pojavu – zaključuje Anders.
Kada čovek ne prozire društvo/birokratiju u koju bi da se uključi, ne može da prozre ni pojedine njene delove, te nema jasnu predstavu ni šta treba da čini, da li to čini kako valja, koje posledice može da ima njegovo delovanje ne samo s obzirom na njegovu težnju već i u celini isprepletenih društvenih odnosa, onda se sva čovekova koliko-toliko preostala živa energija pretvara u bes za tumačenjem.
Junakov položaj se sastoji u preispitivanju bezbrojnih mogućnosti delovanja sa njihovim mnogostukim potencijalnim posledicama, što naravno na nivou iskaza prate konjunktivi (ako … onda, možda, kad bi, kad ne bi…), mnogostruka i neplodna tumačenja stvarnosti koju ne razume, jer mu je otuđena. Znači, Kafkinim junacima ostaje samo da tumače stvarnost, kad već ne mogu da utiču na nju, i da je menjaju.
Ginter Anders savetuje oprez prilikom čitanja Kafke. Njegovo je mišljenje da samo zahvaljujući kaligrafskom beleženju mizerije Kafkin svet zadobija svoju strašnu lepotu. Što nikako ne znači da ga ne treba čitati, već da ga treba čitati sa razumevanjem: razjasniti tako njegove nihilizme, kako bi oni izgubili svoju primamljivost.