Fragmenti iz romana Bojana Babića: “Kako se jede nar”

Književnik Bojan Babić otkrio je čitaocima fragmente iz svog budućeg romana pod radnim nazivom “Kako se jede nar”.

Priredio: K.R.

***

Marta je negde drugde. Leži nepomično. Zalazak vri među pravim uglovima. Samo se čuje sat sa police. Da nije kucanja ne bi bilo vremena. Dopušta sebi da protiče iz šupljine u prazninu jer se tako oseća živom. Svrha je ubica. Ponekad, retko, tako zaspi. Sanja stvari onakve kakve bi trebalo da budu, dela autentična, herojska, reči značajne, mudru težinu suzdržanosti, poglede koji prodiru duboko, razgovore prožete duhom, devetnaesti vek koji se proteže i makar vrhovima prstiju doseže do pišljive današnjice, do njenog kauča presvučenog kariranim meblom.

***

Marta je na mostu. Kraća noga. Samoća pre svega. Novi Grad je ostario. Sivi Levijatan krade oblake, kap po kap. Uveče mravi neradnici mile sa severa na jug u potrazi za zabavom. Samo se vrana gega u suprotnom smeru. Samoća. Kiša je dovodi u prirodan položaj: povija se ramenima; jede sopstvenu bradu; teži sferi; unjka. Kišobran je tek nešto širi od šešira. Leva noga je kraća. Kad se na nju osloni, horizont se iskosi, a Marta zamoli asfalt za oproštaj. To njega sigurno boli više nego nju. Bol se u njoj s vremenom pretvorio u finu sunđerastu masu. Bez posledica upija i mnogo jače padavine od ove večerašnje. Kad ih iscedi iz sebe, one dobiju miris mrtve ribe. Nije tako neprijatan kao što bi se moglo pretpostaviti. Most. Nevoljno ga prelazi. Kreće se u smeru stamenih domina. Kad bi ih neko srušio, srušio bi i njen san, jer ne bi imala gde da spava, i njen košmar, jer ovde ne može mirno da spava. Šunja se bulevarima. Kad neko prođe kraj nje, ona se kamuflira u stablo, kišu, zid, uličnog psa. Ne vozi se javnim prevozom. Ne žuri. Marta ulazi u zidinu betonskog kanjona. Neprimećena. Koristi lift samo kad ga niko drugi ne čeka. Nikad se ne okreće ka ogledalu. Penje se na sedamnaesti sprat. Pa preko trideset stepenika na poslednji, osamnaesti. Ova zgrada nema podrum. Ostave se nalaze tu, na vrhu. Jedini stan među njima je ovaj pred njom. Na vratima piše 201. Marta ne pali svetlo. S kuhinjskog prozora svetli džinovski reklamni pano. Natpis joj je okrenuo leđa. . To je dovoljno da vidi svoju večeru. Kroasan sa sirom i semenkama. Hladan čaj od žalfije. Mir.

***

Marta je u stanu. Nešto gusto joj je u alveolama. Kiseonik je svetložuta krivica, vanila. Drag joj je taj ukus. To nije izbor običnih kao što bi se sitnim dušama moglo učiniti. To je strast prefinjenih. Dešava se, retko, na pijaci je seljaci daruju pozdravima, osmesima, kupinama, ribizlama, trešnjama. Dragi su joj, iako zna da nisu izvorni kao što se predstavljaju. Njihove bobice nežno i dekorativno polaže na sladoled sačinjen od vode i instant praha. Marta je obučena u kraljevsko sivi bade-mantil. Dostojanstveno ispravljenih ramena (šta joj drugo osim dostojanstva preostaje), stoji laktovima naslonjena na nesalomivo okno zablude kroz koje pogled prolazi ka ravnim krovovima i antenama. Marta razmišlja o tome kako su one dobile na estetskoj vrednosti gubeći upotrebnu. Razmišlja o tome kako je biti član velikog orkestra. Sigurno je bajno. Ne jede, već udiše hladnu, penastu masu. Jednom je bila kod pulmologa. On je trenutak udisaja nazvao inspiracijom. Onda orgulje njenih pluća zasviraju fantaziju – muzičku molitvu za njega, Jovana, jedinog dostojnog molitve. Onostrano. Gubi se u mutnom odrazu konkavnog ogledala kašičice. Strašna linija rđe što se širi naličjem drške umire od podsmeha. Ne sveti joj se.

***

Marta je pred ormarom. Odeću koja se u njemu nalazi nikad nije obukla. Otkad se uselila, na svakih pola godine, ona vadi komad po komad, čisti ih, pegla, vraća na ofinger. Ponekad, nakratko, obraz i uvo položi na tkaninu. Iz čipke, vune, svile, žerseja, kepera, viskoze, čuje tihe Vidine reči, kao kroz vodu. Uvek joj je davala savete, tako nastavlja i sad. „Osmeh ne boli.“, kaže, ili „Doručak je najvažniji.“, ili „Unosi više tečnosti.“, ili „Našminkaj se nekad.“, ili „Mogla bi da budeš lepa, kad bi htela.“. Nije to naredbodavno, nije ni grubo, sarkastično. Izrečeno je kroz grlo melanholije, kroz prizmu odustajanja. Te fraze ne nameravaju da promene stvarnost. One su tu da otelotvore nežnost i pomirenje sa onim protiv čega njihovo značenje ustaje. Kritike su to koje miluju. Nešto nalik na ljubav. Danas Marta odlučuje da posluša. Bira tamno-tirkiznu haljinu od svile bez rukava s diskretnom čipkom oko vrata. Zakopčava je na leđima sporo. Odlaže egzekuciju. Ne nalazi snage da se odmah okrene ka ogledalu. Umesto u sebe, gleda u ormar. Jednom je bila na sajmu antikviteta gde su prodavali sličan. Na papiru pred njim je neveštim rukopisom bilo ispisano „puno drvo / visoki sjaj / art-deko / očuvano / jeftino“. Navikla se na miris koji se iz njega širi, miris koji u sebi sadrži tišinu i prijatan polumrak. Dodiruje ispoliranu površinu koja se krivi u pravilnim razmacima. Prstima smiruje talase drvenog okeana. Marta konačno skida staru zavesu sa ogledala, predaje mu se. Ono joj odgovara bestidnim Vidinim retorskim pitanjima.

„Što nisam muško.“

„Što si mi sestra.“

„Što sam ja ta koja ima sve, kad si ti ta koja ima lepotu.“

Pola sata kasnije Marta leže. Strpljivo čeka san koji se bez putnika vuče po predgrađima zanemarujući red vožnje. Napokon joj se približi, uspori, pa brzo prođe tik pored nje prsnuvši je prljavom vodom iz bare po licu. Marta stavlja šaku između prepona, gura srednji prst duboko u sebe. Ćuti. Stiska zube. Trudi se da je niko ne primeti, iako je sama. Spolja, u mraku, tako pokrivena sivim čaršafom, izgleda kao da se ne mrda. Ovaj krevet visokog uzglavlja bio bi lep grob. Marta više liči na humku nego na ženu. Humka je sačinjena od znoja i suzdržanih uzdaha.

Oh.

Oh, gos…

Oh, gospodine.

Oh, gospode!

***

Marta je u crkvi. Ovde je Bog napravljen od tankog sloja pozlate i od debelih reči vitkog sveštenika: svetibožesvetikrepkisvetibesmrtnipomilujnaspresvetatrojicepomilujnasgospodeočistinašegrehevladaruoprostibezakonjanašasvetiposetiiiscelinemoćinašeimenatvogaradi. S uskih prozora na kupolama precizna svetlost cilja, inače skrivenu apsidu ostavljajući kvadar naosa i vernike u njemu u tananom polumraku čije savršenstvo remete tinjajući plamičci sveća posvećenih dobrobiti umrlih i neumrlih. Marta jezikom prebacuje list nane s jedne strane usne duplje na drugu. Gricka ga nežno. Štedi ga da traje duže. Kad iscrpi njegovu aromu, bezvučno ga ispljune u poluzatvoren dlan, pa se posveti novom, svežem, koji već čeka u klinču palca i kažiprsta. Neko je pogleda ispod oka. Ona ne mari. Pred Bogom je opuštena. U poslednje vreme oseća kiselkast miris koji dopire iz desni. Higijena ne pomaže. Hor započne pesmu:

Tiho i pretiho ti zemljom hođaše,

Nečujno u svetu život provođaše

Dišući molitvom i noću i danju

Sanjajući večnost u snu i spavanju,

Tiša i od rose što svanuće vlaži,

Od sunčanih zraka hod ti beše blaži,

Mirnija od letnje plavetne visine,

Bogata carice, carice tišine!

Martu zapahne tamjan. Dim što se pruža iz kadionice pretvori skup nasumičnih posetilaca u orgazmični ples duša. Tela ostaju nepomična, sloboda biva doživljena.

***

Marta je na buvljaku. Izvolite! Ne propustite! Nudim vam jedinstvenu brojanicu od baltičkog ćilibara! Gromoglasno govori u sebi sedeći na portabl hoklici. Ulaz na sajam antikviteta prodavcima se papreno naplaćuje. Zbog toga je primorana da bude ovde. Polaže dragocenosti i tričarije iz Vidinog stana, iz Vidinog života, jednu po jednu, na kutiju od debelog kartona koja je u sebe sakrila mlaku vlagu guste decembarske magle. Pred nju dolazi par gumenih čizama sa sobom vukući sante lapavice kao teret krivice. „Imaš neki ženski sat?“ Marta bezglasno nastavlja. Neponovljiva ponuda: izuzetno retka alpaka igla za damski šešir u reljefnom radu od emajla i stakla. Uz nju dobijate pozlaćeni bidermajer broš ili privezak od srebra i žada upola cene. Prilazi par dubokih cipela sa izjedenim flekicama. „Može za pe’sto?“ Tu je i jedan predmet od izuzetne emotivne i materijalne vrednosti – medaljon sa očevom slikom iz mladosti. Izvolite! Ne propustite! Dečja stopala se ne zaustavljaju. Dečji prsti se grče u pesnice koje udaraju po mraku džepova. Tri zlatna prstena, narukvica sa sedefnim ukrasom, očuvani srebrni češalj, ogrlice i šnale napravljene u vremenu kad je kvalitet bio imperativ, malo korišćene. Povoljnije naći nećete! Kvadratni prostor razmene dobara ispunjavaju dvogrbi sagovornici koji jedan drugom spuštaju cenu, razočarane mušeme, ostarele izolir-trake, masne krofne i prozukli smeh. Vlažne patike od lažne kože zastaju. „Tol’ko imam.“ Dečja stopala se ne zaustavljaju. Izvolite! Ne propustite! Jedinstvena brojanica od očiju okrenutih ka drugim epohama. Vredi pogledati. Pozlaćena bidermajer samoća, alpaka igla za očevu mladost, topla briga od žada. Povoljnije nećete naći. „Evo šesto.“ Marta nudi ćutnju po ćutnju, prodaje predmet po predmet. Marta sakuplja novac za struju i grejanje.

Dvogrbi sagovornici spuštaju cenu.

Dečji prsti se grče u pesnice.

Oslobođenje