O, ta bedna potreba za nešto topline… Zar ne bi mogle dve ruke i nagnuto lice olakšati ovo? Ili je možda i to samo varka, odricanje, bekstvo? Postoji li uopšte nešto drugo osim samoće? Ne, ničeg drugog nema. Za sve ostalo ima čovek suviše malo tla pod nogama.
Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji.
Ako je izgubiš jednom, nikada je više nećeš povratiti.
…Ne želi suviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znaje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.
Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušte veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako.
To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.
Melanholičan čovek postaje kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa…
Najzad, sasvim je dobro što ljudi imaju svoje sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez
ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo.
Tri ratna druga
_______________________________________________
Sve je postepeno dobijalo oblike i sjaj. Nesigurnost je nestajala, reči su dolazile same od sebe, i ja nisam više mnogo pazio na to šta govorim. Pio sam dalje i osećao kako mi se veliki, meki val primiče i obuhvata me, kako se prazni časovi sutona ispunjavaju slikama,i kako se tiha povorka snova avetinjski pojavljuje iznad ravnodušno sivih oblasti života. Zidovi bara su se širili. I najednom to više nije bio bar, to je bio kutak sveta, utočište, polumračno sklonište oko koga je brujala večna borba haosa, a u čijem smo zaklonu mi, zagonetno nabacani kroz sumrak vremena, čučali jedno uz drugo. Devojka se šćućurila na svojoj stolici, strana i tajanstvena, kao da je zalutala s druge strane života. Čuo sam sebe kako govorim, ali mi se činilo kao da to nisam ja, kao da to sad neko drugi govori, a ja bih samo želeo da budem taj. Reči više nisu bile tačne, pomerale su se, bežale u druge oblasti, bujnije no što su ih pružali mali doživljaji mog života. Znao sam da više nisu istinite, da su postajale fantazija i laž, ali bilo mi je svejedno – istina je bila tamna i bedna, a samo osećaj i odsjaj snova beše život.
Svetlost je blistala u bakarnom kotlu bara. Valentin je dizao čašu s vremena na vreme mrmljajući neki datum. Napolju su ulicom proletali prigušeni zvuci automobila kao krici ptica grabljivica. Ulica bi kriknula kad god bi neko otvorio vrata. Kriknula bi kao stara džandrljiva i zavidljiva baba.
Bilo je već mračno kada sam Patrisu Holman otpratio kući. Vraćao sam se polako. Odjednom sam se osetio usamljen i prazan. Sitna kiša je sipila. Stajao sam pred jednim izlogom. Tek tada sam primetio da sam suviše pio. Nisam se teturao, ali sam ipak jasno primećivao to. Oblila me vrućina. Otkopčao sam kaput i zaturio šešir. Do vraga, opet me je prevarilo ! Šta li sam sve maločas trabunjao ! Nisam se usudio ni da se setim. A nisam ni znao šta sam govorio. To je bilo najcrnje. Ovde, u hladnoj ulici kojom tutnje autobusi, usamljenom, sve mi izgleda drukčije nego u polutami bara. Proklinjao sam sebe. Devojka je morala steći lepo mišljenje o meni.! Sigurno je primetila. Ona skoro ništa nije pila. I na rastanku me je tako čudno gledala.
Gospode bože ! Okrenuo sam se. Pri tom sam se sudario s jednim malim, debelim čovekom.
– No ! Otvarajte oči, strašilo! – zalaja debeljko.
Blenuo sam u njega.
– Izgleda kao da dosad niste često sretali ljude ! – kevtao je dalje.
Baš mi je dobro došao.
– Ljude sam sretao –odgovorim – ali ne i pivsku burad da šetaju.
Debeljko nije razmišljao ni časak. Zastao je i napao me.
– Znate šta – frktao je. – Idite u zoološku baštu ! Kenguri sanjalice nemaju šta da traže po ulicama.
Uvideo sam da pred sobom imam prvorazrednu svadjalicu. Morao sam, i pored sve depresije, spasti čast.
– Putuj dalje, umobolna nakazo! – ubacim mu, pa podignem ruku i blagoslovim ga.
Nije se osvrnuo na moj poziv.
– Podaj da ti ubrizgaju beton u mozak, smežurani majmune! – zalajao je.
Odvratim mu da je dekadentni dustabanlija; on meni da sam kakadu u mitarenju; ja njemu da je nezaposleni grobar. Posle toga me nazva, već sa respektom, sipljivim konjem; a ja njega, da bih učinio kraj, putujućim grobljem bifteka.
Njegovo lice se najednom ozarilo.
– Putujuće groblje bifteka? To je dobro! Nisam čuo za to. Uneću u svoj repertoar.
Prema tome – podiže šešir i rastadosmo se puni poštovanja jedan prema drugome.
Prepirka me je osvežila. Ali gnev je ostao. I sve je bivao veći što sam se više treznio. Izgledao sam sebi kao mokar, iscedjen peškir. Ali postepeno se nisam više ljutio samo na sebe – ljutio sam se na sve, pa i na devojku. Ona je bila razlog zbog koga sam se opio. Podigao sam jaku. Neka misli šta ko hoće – sad mi je svejedno, a devojka zna bar na čemu je . Što se mene tiče, cela stvar neka ide dodjavola! Bi šta bi! Ništa ne može da se izmeni. Možda je tako i bolje…
Vratio sam se u bar i tek tada se propisno opio.
Tri ratna druga