Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard šlink, Dragan Klaić i drugi.
Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.
Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.
A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.
Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.
Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.
Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.
Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo
U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.
Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.
Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.
Izvor: www.davidalbahari.com