fbpx

Danilo Kiš: Livada

barbara rossi livada

 Foto: Barbara Rossi/Unsplash

Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom.

Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osećao miris ozona pomešan s mirisom već prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U travi planuše ljutići. Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene bale. Onda i on leže u travu potrbuške, kraj krtičnjaka koji se isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice.
Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge.
(U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali sam pomislio: “Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!”)
A u džepu je stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, kojima je trebalo da plati sumpor u šipkama.
Pred lekarevom kućom trzao se na lancu veliki bernardinac. Bio je besan od presitosti.
(Znao sam da ću morati da lažem: dva miliona, zapravo, ne vrede ništa.)
“Šta je, momče?” upita lekar.
Bio je u belom mantilu koji je mirisao na mentol-bombone.
On pruži ruku i raširi prste:
“Šuga”, reče dečak.
(Sve to ne može trajati večno, mislio sam u sebi. Neka se lekar pozabavi mnome pola sata, plus put natrag, cela ova neprijatnost završiće se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz pola sata čak, vraćaću se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid – sve će to biti prošlost. Sve će mi to biti iza leđa, kao rep u bernardinca. Sve će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku.)
Lekar mu napisa recept, po navici, onda se predomisli i pocepa ga i dade mu dve šipke sumpora umotane u celofan. Dečak onda pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je već koračao u mislima:
“Koliko vam dugujem, gospodine?”
“Koliko imaš novaca?” upita lekar.
“Dva miliona gospodine”, reče dečak.
(A već je išao livadom i odsecao štapom glave zvončića. Lekareva se vila i pas, i sve to nalazilo već iza njega. I da je hteo, nije mogao da to vreme ponovno dohvati – mogao bi se samo vrteti ukrug kao pas koji hoće da dohvati svoj rep zubima.)
“A šta se može kupiti za dva miliona, mladiću?”
“Ne znam, gospodine.”
(A znao je. Jedno jaje. Najviše toliko.)
“Ništa”, reče lekar.
(A on je već bio sasvim blizu svoje kuće. Bio je zapravo već na brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vreme.)
Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U jednom je džepu stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, a u drugom dve šipke sumpora zavijene u celofan.
I već je video: Ana, njegova sestra, i njegova majka pred vratima. Ana krvari izmedju prstiju.
Baciće šipke na sto i reći će:
“Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje.”
Onda će za trenutak zaboraviti (namerno), pa će se prisetiti. Baciće novčanice na sto:
“Ovo nije hteo da uzme”, reći će. “To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi.”
Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče.
Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš.
Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom.

Danilo Kiš, iz zbirke Rani jadi