t, sistematski dobijaju status nečitljivih veličina o kojima se govori visokoparnim tonom, kao o božanskim tvorevinama, dok se njihovo čitanje nikako ne podstiče? Ne govorim o zabranjenim i anatemisanim knjigama, naprotiv. Znamo da nijedna crkva ne želi da vernici slobodno čitaju i samostalno tumače svete knjige, kao što nijedna totalitarna vlast ne želi da pojedinci tumače istoriju po sopstvenom nahođenju, oslobođeni doktrinarnih predrasuda.){kind=link}
Da li i vi imate utisak da određena književna dela, i to upravo ona koja imaju moć da menjaju sve(s)t, sistematski dobijaju status nečitljivih veličina o kojima se govori visokoparnim tonom, kao o božanskim tvorevinama, dok se njihovo čitanje nikako ne podstiče? Ne govorim o zabranjenim i anatemisanim knjigama, naprotiv. Znamo da nijedna crkva ne želi da vernici slobodno čitaju i samostalno tumače svete knjige, kao što nijedna totalitarna vlast ne želi da pojedinci tumače istoriju po sopstvenom nahođenju, oslobođeni doktrinarnih predrasuda.
Kako stoje stvari sa velikim književnim delima koja se kreću po takvom, osetljivom ideološkom terenu? Jednostavno je: čak i najnepodobnije knjige mogu imati sasvim podobne interpretacije. Kako većina ljudi, uključujući, nažalost, i decu školskog uzrasta, nema naviku da svoj mozak koristi za razmišljanje, osim u najvećoj nuždi – oni će uvek rado prihvatiti tumačenje koje dobiju na tacni.
Dostojevski se čita u pravoslavno-hrišćanskom ključu, koji ga čini pitkijim i pogodnijim za lektiru, naročito od kad je religioznost ponovo u modi. Kafkin Proces bije glas da je reč o dosadnoj knjizi o birokratiji, razgovori o romanu se preusmeravaju ka nekim tamo Nemcima, Jevrejima i Drugom svetskom ratu, što se nas ovde, kao, više ne tiče (na stranu to što je takvo tumačenje pogrešno) – pa takođe može da bude u lektiri. Verovatno bi i Tomas Man bio podoban da nije tako očigledno da je bio homoseksualac, ali ovako, avaj, džaba mu što je jedan od najvećih pisaca svih vremena, kad je bio “nemoralan”.
Naravno, ovaj diskurs se više ne koristi, bar ne javno. Naravno, niko neće priznati zbog čega određena dela nisu na spisku poželjnih. Kaže se: “nećemo da opterećujemo ionako preopterećenu decu”. Šta će im još i Grobnica za Borisa Davidoviča?
Od prvog čitanja, ne prestajem da se pitam zašto Grobnica za Borisa Davidoviča nije na spisku obavezne lektire za gimnazije i srednje škole. Književno-istorijski gledano, radi se o jednom od najznačajnijih dela novije srpske književnosti, ogromne književne (ali i vanknjiževne, idejne, civilizacijske, demistifikujuće-istorijske, pa čak i vaspitne – u pomalo neuobičajenom vidu, videćete u nastavku teksta zašto to spominjem) vrednosti. Osim toga, ova zbirka pripovedaka je uzbudljiva, provokativna, čak i zabavna (ne samo u sferi crnog humora), intelektualno-izazovna…
Prosečna osoba, koja se sa Kišem srela samo u srednjoj školi (ako se srela), pamti ga po Ranim jadima, koje nije pročitala, ali joj je neko “objasnio” da je to neka tugaljiva i dozlaboga dosadna knjiga, te da tog Kiša ne vredi uopšte uzimati u ruke. Neko drugi će reći “To je odlična knjiga i Kiš je odličan pisac, ali vi to ne možete razumeti.” Odličan pisac koga mogu razumeti samo akademski krugovi i ljudi izuzetno privrženi književnosti – to je decenijama formirana slika koja Kiša drži podalje od mlađe čitalačke publike. Zašto je to tako?
Kada se pojavila, Grobnica za Borisa Davidoviča izazvala je dotad nezapamćenu buru u jugoslovenskoj kritičkoj javnosti. Ja se neću mnogo zadržavati na spoljašnjim okolnostima, pre svega zato što vam je dostupno više materijala vezanog za konkretnu polemiku, nego tekstova o samoj knjizi. Ukratko – Kiša su napali, neumereno, neukusno, niskim udarcima, neznalački, diletantski, optuživali ga da je plagijator, loš pisac, klevetnik, šta sve ne, pri tom nemajući nimalo razumevanja za savremene književne tokove u Evropi, kao ni za književnost uopšte. Zapravo, diskutabilno je da li nisu imali razumevanja: sigurno je da nisu hteli da ga pokažu, jer razlog opšteg revolta nije bio književni (iako su se pravili da jeste), nego ideološki. Kiš je toga bio svestan, ali se, odgovarajući na optužbe, zadržao na istom, književno-teorijskom terenu. Knjiga Čas anatomije predstavlja odgovor na optužbe i svojevrsno tumačenje Grobnice; ovde ću je povremeno pominjati, kad budem pisala o pojedinačnim pripovetkama.
Objavljivanje Grobnice bio je skandal. Uzrok tome nije književna vrednost ove zbirke. Naprotiv: da je bezvredna, bila bi i bezopasna, niko se njome ne bi bavio, niti bi se toliko jedio zbog njenog sadržaja. Problem je bio (i ostao) u odnosu prema istoriji. Najjednostavnije rečeno, Kiš je u Grobnici za Borisa Davidoviča izneo jednu istinu o kojoj u to vreme (ali ni sada) nije bilo poželjno govoriti.
Kiš je u Grobnici tematizovao zlo – sveprisutno zlo u najčistijem obliku. Međutim, to zlo nije transcendirano, metafizičko; naprotiv, ono je vrlo ovozemaljsko i opipljivo. Nalazi se u sistemu, mehanizmu vlasti, i u ljudima – zupčanicima tog mehanizma. U istoriji.
Postoji više načina da se piše o istoriji. Možete, na primer, napisati istorijski roman. Stvarne istorijske ličnosti i poznati događaji, začinjeni intrigantnim detaljima, sigurno bi dobro napisanoj knjizi dali utisak istorijske verodostojnosti i uticali bi na oblikovanje stavova o pojedinim ljudima i događajima. To bi bilo lako rešenje. Međutim, Kiš nije bio sklon lakim rešenjima. Ne treba smetnuti sa uma ni delikatnost situacije. Pisanje Grobnice za Borisa Davidoviča je svakako bio politički opasan poduhvat; valjalo je dodati što više posrednika i izbaciti stvarne, istorijske ličnosti. One su, uostalom, sasvim zamenjive. Važna je šira slika, detalji su tu da je podupru.
U Grobnici se, kao i u drugim svojim delima, Kiš poigrava odnosom istorije i fikcije, kao i mešanjem “stvarne”, tj. opšte i literarne istorije (videćemo da se u pripovetkama ravnopravno pojavljuju istorijske i pseudoistorijske ličnosti, kao i one koje su nam poznate iz drugih književnih dela, kao što je Manov Čarobni breg). Glavni likovi su uglavnom ličnosti “neistorijske ali ne i manje stvarne” (citat iz pripovetke “Mehanički lavovi”). Kada sa stanovišta stvarnosti/istinitosti naporedo posmatramo književnost i istoriju, moramo se setiti Aristotela: književnost i filozofija se bave opštim, a istorija pojedinačnim; s obzirom na predmet proučavanja, književnost je, baš kao i filozofija, važnija od istorije.
Na nekoliko mesta u zbirci varira se ironična opaska da nas istorija ne zanima, kao i da su istorijski fakti, za nas (pripovedača i čitaoce) manje značajni od literarnih. Pojedinačne činjenice zaista nisu bitne. Istoričari nam, tumačeći stvarne događaje, pružaju opštu sliku koja ne mora biti istinita. Kiš se u Grobnici za Borisa Davidovičasluži suprotnim postupkom: koristeći fikcionalne likove i događaje, pruža nam sliku sveta u svojoj nagoti, bez šminke, nimalo laskavu; sliku sistema koji proždire pojedince koji mu se, svesno ili nesvesno, suprotstavljaju; sistema u kojoj moć imaju hulje i kukavice koje taj sistem čine, i koje su iste od vrha do dna hijerarhije, u koju se ljudi uklapaju, ne po pameti, već po zaslugama – u knjizi saznajemo ponešto i o tim zaslugama.
Odrasli smo na knjigama koje, ako i ne veličaju, barem opravdavaju ratove u ime nekakvih velikih, plemenitih ciljeva. Junaci koje poznajemo su “plemeniti”, krasi ih poseban vojnički moral. Nekad su i nemilosrdni, kao junaci epskih pesama; učeni smo da taj model prihvatimo sa strahopoštovanjem. Nekad su likovi obični ljudi sa kojima možemo da se identifikujemo i čije osobine bude simpatije čitalaca. Govori se o solidarnosti, rodoljublju… Po njima, svaka strahota na ovom svetu ima jedan viši, plemenit smisao. A onda se pojavi neko ko kaže da smisla nema! Grobnica je knjiga koja ne nudi idealizovanu sliku sveta i ne pruža utehu.
Vratimo se na pitanje zašto Grobnica nije u lektiri. Nijedan proučavalac književnosti se danas, pri zdravoj svesti, ne bi usudio da ospori književnu vrednost i značaj Grobnice za Borisa Davidoviča, pa opet te knjige nema na spisku poželjnih. Objašnjenje da je Kiš suviše komplikovan i da je đacima teško da savladaju njegova dela ne zvuči uverljivo; opet se radi o (namernom?) propustu školskog sistema. Mihajlo Pantić ističe da Kišova dela nemaju pedagošku vrednost. Ovaj iskaz je ironičan, ali upravo se u njemu krije odgovor na naše pitanje. Poslušni građani se vaspitavaju na drugačijim knjigama.
U mojoj viziji savršenog školskog sistema, svaki bi osamnaestogodišnjak pre mature morao da pročita ovu knjigu. Ako je neko dovoljno odrastao da glasa na izborima (implicitno – da razume politička zbivanja), morao bi, pre toga, da razume Grobnicu.
Narednih sedam tekstova na Interpretacijama biće posvećeno Grobnici – po jedan tekst o svakoj od priča u zbirci. Kao i do sada, trudiću se da tekstovi budu jasni i razumljivi. Namera mi je da dokažem da srednjoškolci itekako mogu da razumeju Kiša. Znam da će se neki snaći i bez moje pomoći, ali će, nadam se, i njima ova serija tekstova poslužiti kao motivacija za čitanje i povod za razgovor – o Kišu i o moći književnosti.
Valentina Đorđević