Foto: quora.com
Da bi se stvorio svet tako sličan a tako različit od onog koga mi opažamo, prvo ga moramo videti drugim očima, iz druge perspektive
Uzmite papirnu traku i spojite joj krajeve izvrnuvši ih u obliku osmice: dobili ste Mebijusovu traku, koja je za matematičare tvrd orah. To više nije cilindar, imamo samo spoljnu i unutarnju površinu koje se neprimetno stapaju. To je sada deformisani cilindar, uvrnuti valjak unutar koga bi se motociklista u neprestanoj kružnoj jurnjavi našao u određenom trenutku na leđima s točkovima motora u vazduhu!
Stvarnost treba izobličiti, samo malo je izvrnuti da bi nam otkrila nove razmere prostora i vremena.
Mislim da se Gregor Samsa našao pred takvim izazovom u trenutku kada se preobrazio u insekta. Podređen ljudskom zakonu ravnoteže, on jednostavno više nije mogao ni da hoda ni da puzi. Da bi se izborio sa prostorom u kom ide čas gore čas dole, u kome se više ne zna šta je unutarnje a šta spoljašnje, ništa drugo mu nije preostalo nego da postane insekt.
Preobražaj ljudi i predmeta posledica je juriša unutanjih slika…
Ešer (Maurits Cornelis Escher, 1898-1972, op. ur. ) se ne zadovoljava preslikavanjem prirode: to svako zna, ili skoro svako. Za njega je vaseljena čudo, tajna. “U trodimenzionalnom svetu, pokazati istovremeno lice i naličje nije mogućno.” Polazeći od te zamisli, Ešer se upustio u kosmičku pustolovinu potrage za četvrtom dimenzijom. Da bi se stvorio svet tako sličan a tako različit od onog koga mi opažamo, prvo ga moramo videti drugim očima, iz druge perspektive. A potom postići takvo savršenstvo izrade, takvo majstorstvo da nam se predoči “privid prostora”. U našem svetu površnosti, Ešer je možda posljednji nastavljač umetničke tradicije za koju je “potpuno ovladavanje zanatom” vrlina, ideal.
Devet mrava – ili mrav u devet faza – raspoređeni na toj nemogućnoj traci postaju čista apstrakcija, pojam-slika, ipak time ne gubeći suštinu svoga lika, svoju mravlju bit.
Pod rukom majstora koji vlada svojom umetnošću i koji promišlja svet, svako njegovo ostvarenje pokreće mehanizam mišljenja koji nas neumitno dovodi do suštinskog pitanja: Gde je početak? Gde je kraj?
Podstaknuvši vrtoglavicu koja nas vodi ivici bezdana – jer svaka ideja dovedena do kraja jeste misao smrti – ponovno nas ruka majstora zadržava i otkriva nam “harmoniju sveta koji nas okružuje”.
Danilo Kiš, Posljednje pribežište zdravog razuma, Arhipelag, Beograd 2012, str. 239-40. (Preveo Miloš Konstantinović)