Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.
Izbegavam razgovore, jer kod mene postoji strah od definitivnosti koju predstavlja ispovest, pod uslovom da je iskrena. Pre nje živite bez obzira kako, bar mirno. U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.
Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često dogadja, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom glavnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje. Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi bezobrazno guraju.
*****
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.
Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi gradjanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.
Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poredjani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. (…)
Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.
A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti. …
*****
Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.
*****
U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben način predstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem s drugima ostanemo neprimetni, pa dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.
*****
Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene.
*****
Kaverna nije metafora. Kaverna je rupa u plućnom tkivu. Ali bolest jeste neka metafora.
*****
Politika i hedonizam, zašto da ne? Ako ne umete biti srećni i zadovoljni svim onim što vam život pruža, ne vidim kako ćete sreću ikom drugom doneti, a to je, kada se sve sporedno odbaci, jedina misija političara. (Ako pod tim, razume se, podrazumevate širenje prostora za tuđu sreću, a ne naturanje ljudima svoje koncepcije sreće.) Svaki drugi put dovodi do tiranije.
*****
Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom “narodne medicine”.
Ja, naravno, nisam neki patetični apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odrekne. Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rođenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, iako sam već onda morao znati šta to znači.
*****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz. I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu …
*****
Bitku sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Izmedju “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Džems Džojsa prostor je beskonačan.