Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.
Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije.
Da li nam je toplije, nije ustanovljeno.
Istorija ove simbioze još traje.
No, sve je to bilo pre nas i mimo nas.
Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.
Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:
koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri …
(DNEVNIK, 1982)
Moj lični odnos prema instituciji zajednice oduvek je bio ambivalentan. U mladosti sam sanjao o idealnoj uniji idealnih pojedinaca u idealnu državu, (o tri, dakle, zablude, smešane u jednu sveobuhvatnu), a danas, o državi koja se ne vidi, ne čuje i ne oseća, (o jednoj zabludi, izdeljenoj na tri manje). Ali, ni pouzdane zablude mladosti, ni verovatne zablude zrelog doba, nikad nisu bile hemijske čiste. U istom duhovnom kotlu kuvale su se najčešće sasvim oprečne zablude. (Zar je onda čudno da odatle sve do sada nije mogla proizići nijedna – istina?). Žudnja za Zajednicom, ja sam je odbacivao. odbacujući je, ja o njoj sanjam.
H. D. F. Kitto u knjizi “The Greeks” (Grci) piše o jednom nadgrobnom govoru koga je, po Tekididu, održao Atinjanin Perikle: “… Ako pročitamo govor, videćemo da, hvaleći atinski polis, Perikle hvali nešto što je više od države, nacije ili naroda; on hvali način života … Pa šta? Zar mi (Englezi – primedba B. P.) ne hvalimo – engleski način života? Razlika je u ovome: mi od svoje države očekujemo da bude potpuno ravnodušna prema – engleskom načinu života. U stvari, pomisao da država treba aktivno nastojati da ga unapredi, ispunila bi strahom većinu nas. Grci su, međutim, mislili o polisu kao aktivnom, formativnom činiocu koji vaspitava um i karakter građana …”
Priznajem da i mene slika države kao “vaspitačice uma i karaktera građana” ispunjava dubokim užasom. Ali, istodobno i jednako iskreno, i nekom potajnom čežnjom za utopijskom zajednicom koja bi to umela, mogla, a iznad svega, na to imala prirodno pravo. Nekom Novom Atlantidom, u stvari.
Dihotomija se produžuje do dana današnjeg, obuhvatajući sve niže i priprostije teme. Istina je da mi se, bez obzira na oblik i savršenost, nužnost zajednice čini nametnutom, ali je takođe istina da bi bez organizacije, koja mi obezbeđuje umerene prednosti, tzv. civilizacije, ovakav kakav sam, po svoj prilici, jadno propao u svakoj iole ozbiljnijoj slobodnoj biološkoj utakmici. Od čoveka koji je već bezmalo genetički naviknut na uredno uručivanje pošte i snabdevanja strujom, koji podrazumeva da ga na ulici čuvaju od nasilja, a kad oboli po njega šalju ambulantu (o čemu neko, očevidno mora da se stara), ne može se očekivati da razmišlja o slobodama kao divljak, po koga, kad oboli dolaze samo hijene.
Sa urednom poštom, električnom strujom, ambulantom i bezbednošću na trotoaru, dobili smo, razume se, zatvore, cenzuru, arbitrarnost administracije, tiraniju akata, korupciju, negovane nejednakosti, školsko ne-obrazovanje, svemoć mediokriteta i sve druge odlike jednog – razvijenog društva.
Šta smo sve pogubili, još ne znamo. Još se, naime, prebrojavamo.
Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču