Borislav Pekić – Glas vapijućih iz limba

Između raja i pa­kla, ma gde da su, pro­stire se lim­bo, ničija zem­lja, po ko­joj ­lu­ta­ju ­du­še ­a­ko ni ­za ­raj ni­ za ­pa­ka­o ni­su. Svoj­stvo limba ­je ­da ­ne­ma re­al­nosti.

Go­di­na­ma, dra­gi slu­ša­tel­ji, pažnju po­svećujem nji­ma. Do­zvo­li­te mi da je i sebi jed­nom po­sve­tim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pa­kao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Op­ti­mi­sti od nje­ga stra­h­uju. Pe­si­mi­sti se na­da­ju da su ga već is­ku­si­li. Između raja i pa­kla, ma gde da su, pro­stire se lim­bo, ničija zem­lja, po ko­joj ­lu­ta­ju ­du­še ­a­ko ni ­za ­raj ni­ za ­pa­ka­o ni­su. Svoj­stvo limba ­je ­da ­ne­ma re­al­nosti. Ako neku re­al­nost i po­se­du­je, duša je nemoćna da do nje do­pre i kao svo­ju je ose­ti.

U lim­bu se ni­šta ne ­o­seća, i to je ne­o­sećanje, to pra­zno, pu­sto proti­can­je, ali ne i oti­can­je be­zličnog vre­me­na ono što od ave­tinjskog te­sna­ca između živo­ta i smr­ti čini užasa­va­jući doživ­ljaj. Do ta­kve ne­pod­no­šlji­vo­sti do­ve­den je on očajničkim tru­dom duše da se u nešto ipa­k uživi, upr­kos­ za­bra­ni nešto da ose­ti.

Sto­ga ­je u lim­bu naj­teže is­ku­stvo tra­gično sa­znan­je da je bilo ka­kvo srođavan­je s njim ne­mo­guće. Biće u lim­bu, kao u komi da je, ne može ni ona­mo, ni ova­mo. Nije mr­tvo, ali ni živo; ni već s o­ne ­stra­ne, ni još s ove.Ne­spo­sob­no ­da ­um­re – živi, a život da ko­ri­sti ne može. Ako za­mi­sli­mo ži­vot u komi, znaćemo šta je život u lim­bu.

Borislav Pekić, „Pisma iz tuđine“