Za autore vodiča za samopomoć nijedan ljudski problem nije prevelik ili premalen. Želite da budete mršaviji, bogatiji ili srećniji? Postoje knjige za to – tačnije, police i police knjiga. Nadate se da ćete postati efikasniji, odlučniji i kreativniji u narednom periodu? I za to postoji mnogo naslova.
Pošto prionemo na ostvarivanje novogodišnjih odluka, okrenemo se tim knjigama za samopomoć, nadajući se da ćemo na njihovim stranicama pronaći najbolje verzije sebe. Ali knjiga ne mora da nas gnjavi, ili nam drži lekcije, kako bi na nas ostavila utisak. Činjenica je da nas svaka dobra knjiga menja, a sve veći broj istraživanja sugeriše da biste kao podršku u borbi sa životnim izazovima mogli malo bolje da istražite prozna dela. Razmišljajte o tome manje kao o self-helpu, a više kao o shelf-helpu[1].
Čitanje dokazano poboljšava analitičko razmišljanje, omogućavajući nam da bolje prepoznajemo različite obrasce – što je zgodna alatka kada je u pitanju često zbunjujuće ponašanje i nas samih i drugih oko nas. Ali čitanje književnosti nas naročito može učiniti empatičnijim i sposobnijim u socijalnim odnosima. “Časopis za primenjenu socijalnu psihologiju” objavio je prošle godine članak koji pokazuje kako čitanje Harija Potera čini mlade ljude u Velikoj Britaniji i Italiji pozitivnije nastrojenim prema stigmatizovanim manjinama kao što su izbeglice. A 2013. su psiholozi sa Nove škole za društvena istraživanja u Njujorku otkrili da književnost poboljšava sposobnost ljudi da primete i pročitaju tuđe emocije.
O romanima obično razmišljamo kao o mestima na koja možemo da odlutamo, ali kada se sa tih mesta vratimo, sa sobom ponesemo zanos naših omiljenih likova. Studija koju su 2012. godine sproveli istraživači na Državnom univerzitetu Ohaja pokazala je da bi ovaj proces, zapravo, mogao promeniti ponašanje čitaoca. U jednom eksperimentu se pokazalo da će učesnici koji su se snažno poistovetili sa književnim likom koji je prevazišao prepreke ne bi li glasao znatno verovatnije glasati na stvarnim izborima.
Načitanost
Iako ne obećavaju „transformaciju u sedam jednostavnih koraka“, potresni romani mogu da udele savet i motivišu, kratke priče da uteše i izazovu introspekciju, a pokazalo se da poezija aktivira delove mozga povezane sa memorijom. Ponekad, knjiga pomaže tako što jednostavno može da vam skrene misli sa problema, uvlačeći vas u tuđi svet i drugu perspektivu do te mere da možete da se izdignete iznad sebe i sa tog putovanja se vratite ispunjeni i odlučni.
Kako je Aristotel u svojoj Poetici primetio, poezija je – misleći na književnost uopšte – ozbiljnija od istorije. Dok je istoričar preokupiran onim šta se i kada dogodilo, proza nam omogućava da vidimo šta bi se moglo dogoditi, čime usput vežbamo maštu, a često i svoje poimanje morala.
Kako autorka Džejn Smajli smatra u „Trinaest načina gledanja na roman“ (Thirteen Ways of Looking at the Novel): „Mnogi ljudi se, i ja među njima, osećaju bolje kad samo pogledaju knjigu.“ Doživljavanje neprilika i nevolja izmišljenog junaka može nas uputiti na probleme koje smo ignorisali, izazivajući uzbudljive polemike ili nudeći odgovarajući način razgovora kod zastrašujućih i teških polemika. I u kom god se škripcu našli, uvek postoji knjiga koja će vas podsetiti da su i drugi bili u istoj situaciji, samo je pitanje kako da tu knjigu pronađete.
Čitanje kao lek
Tu sada nastupa biblioterapija. Ova zbunjujuća reč, koju širom sveeta koriste psiholozi, socijalni radnici i savetnici, zajedno sa bibliotekarima, u poslednjih par godina je ušla u žargon, izjednačavajući naučne istraživače sa blogerima. Organizacija „Škola života“ Alana d Botona čak ima četvoro „biblioterapeuta“, uključujući Elu Berthud i Suzan Elderkin, čija je zajednička knjiga „Roman kao lek: lekovite knjige od A do Š“ (The Novel Cure: An A-Z of Literary Remedies) pristupačna alternativa školskim konsultacijama u iznosu od 80£ (120$).
PSYCHES IATREION – “lečilište za dušu” na starogrčkom, natpis u kamenu otkriven u Tebi.
Ipak, ideja o knjigama kao leku za emocionalne tegobe nije toliko nova koliko se čini. Stari Grci su iznad vrata biblioteka postavljali natpise kojima su obaveštavali čitaoce da ulaze u “lečilište za dušu”, dok su u 19. veku lekari i medicinske sestre sa psihijatrije preporučivali sve od Biblije do putopisa i dela pisanih na klasičnim jezicima.
Ilustrovani medicinski rečnik Njumana Dorlanda prvi je prihvatio biblioterapiju, 1941. godine, definišući je kao „upotrebu čitanja knjiga u lečenju nervnih bolesti”, ali se prema Oksfordovom rečniku termin prvi put pojavio 1920. u „Ukletoj knjizari” (The Haunted Bookshop) Kristofera Morlija.
Smešten u svet koji se još uvek oporavlja od Prvog svetskog rata, roman spaja romantičnu komediju apsurda između marketinškog stručnjaka i bogate naslednice sa Nemcem koji kuje zaveru da podmetne bombu američkom predsedniku. To je istorijski roman, ali je u drugom planu bruklinška knjižara polovnih knjiga „Kućni Parnas“ (Parnassus at Home) – bibliofilski raj umiven mirisom „omekšalog papira i kože“ i duvana iz lule koju je njen vlasnik, gospodin Miflin, pušio po ceo dan.
Korica prvog izdanja “Uklete knjižare” Kristofera Morlija iz 1919. godine
Miflin nije samo prodavac knjiga, već i „praktičar biblioterapije“. Kako sam kaže: „Zadovoljstvo mi je da prepišem knjige pacijentima koji dođu i kažu mi svoje simptome… Niko nije toliko zahvalan kao čovek kome ste dali upravo onu knjigu koja je njegovoj duši bila potrebna, a da on to nije ni znao.“ Miflin je već tada praktikovao ono što istraživači sa Univerziteta u Saseksu odavno pokušavaju da opišu: da je čitanje efikasnije sredstvo za ublažavanje stresa od slušanja muzike, duge šetnje ili opuštanja uz šoljicu čaja. Nakon samo šest minuta čitanja knjige – bilo koje knjige – ispitanicima je stres bio smanjen za čak 68 procenata. Uz pravu knjigu, to bi doslovno moglo biti kvalitetno provedeno vreme.
Tekst: Hefziba Anderson
Prevod: Iva Kosovac
Izvor: bbc.com
Ilustracija: Daniel Fishel
[1]Igra reči na engleskom jeziku – shelf znači polica. Prim.prev.