Otišao je onako kako je živeo – s blagim osmehom.
(In memoriam Tomaž Šalamun)
Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
U sredu popodne svratio sam u kratku posetu na prvi sprat zgrade u ljubljanskoj Dalmatinovoj ulici 11. Posedeo sam kraj prijatelja na samrti, koji je ležao pod velikim, sugestivnim platnima Metke Krašovec, svoje životne saputnice, podrške i oslonca, umetnice površine, boje i linije. Reči sedamdesettrogodišnjeg pesnika već su bile poprimile prigušeni ton, a ipak je to bio sasvim razgovetan šapat: naklonost, uokvirena osmehom. Kanuo sam nekoliko kapi vode na blago ispucale usne i pomilovao obraze, kao i uvek besprekorno obrijane. Poljubio sam ga u čelo i oprostio se.
U subotu prepodne vozio sam se autoputem ka Gorici. Išao sam na nastup u okviru večernje svečanosti povodom prve godišnjice SMO, dakle “slovenačkog medijskog okna”, domišljatog pripovedačkog muzeja, koji su zamejski Slovenci podigli u Špeteru u Nediškoj dolini. Metkin telefonski poziv mi je saopštio ono što smo već neko vreme slutili, bolje reći znali. Tomaž nas je napustio. Od prošle jeseni borio se s rakom.
Istekla je 2014. godina, istekao je život Tomaža Šalamuna.
Kao što znamo, rodio se 4. jula 1941. u Zagrebu, detinjtsvo i mladost proveo je u Kopru a studentske godine u Ljubljani, da bi potom nekoliko godina živeo i u Meksiku i Americi, dok je redovno nastupao na uglednim međunarodnim festivalima i pesničkim recitalima. Već u svojoj prvoj knjizi pesama Poker (1966), izabrao je jedinstven, autentičan stvaralački put. Oštrom jezičkom mačetom prokrčio je put do različitih jezičkih riznica, a harizmatičnim stavom stavljao na probu različite društvene i estetske norme. Umro je u svom domu, okružen voljenima i volećima, Metkom, ćerkom Anom i sinom Davidom. Napustio nas je onako kako je i živeo: budnih očiju, blagog osmeha i otvorenih dlanova.
U subotu veče, u špeterskom muzeju se pred stotinu posetilaca odvijala svečanost: prvi deo sa okruglim stolom i drugi deo sa filmskom prezentacijom slovenačke poezije od romantičnog pionira do savremenih cicibana. Slovenačka poezija počinje sa Francetom Prešernom. S nastupom Tomaža Šalamuna pretvara se u tradiciju. Modernizam je dobio pravo na reč. Danas, tu reč u četrdeset i jednoj zbirci poezije čitamo kod kuće, a u razlitim prevodima različitih prevodilaca i prevoditeljki – bukvalno – po celom svetu, uključujući i obe Amerike i Kinu. Nikada do sada slovenačka poezija nije iznedrila estetiku takvog globalnog dometa, kakav je ostvarila sa Šalamunovim opusom, često nagrađivanim u Sloveniji i u međunarodnom prostoru, prošle godine, na primer, “južnoslovenskim Nobelom”, Njegoševom nagradom.
Na značaj Šalamunove poezije podsetio nas je prigodnim uvodom Miha Obid, slovenački pesnik iz Čedada i urednik svečane priredbe u SMO. Vest o pesnikovoj smrti je tako našla svoj put u – ne medijsku, već – živu javnost najpre na krajnjoj margini slovenačkog kulturnog prostora. Kako, pre svega, prikladno i rečito!
Šalamun je, naime, u svom umetničkom delu neprestano prelazio rubove, barijere i granice, s obzirom na to da je istovremeno živeo u mnogim jezicima, kulturama i ličnostima. Bio je paradoks koji hoda: poezijom je u nedra narodne kulture stavljao eksploziv i uprkos kazni i neprijatnim posledicama podsmevao se “velikoj misi slovenačkog jezika”, a u svakodnevnom životu se pretvarao u gospodina bečkih manira i sredozemne živosti. Ljubazno je podmetao drugi obraz i nesebično pružao podršku radu mladih pesnika, pozivao ih na ručkove i snabdevao knjigama, idejama i kontaktima.
Šalamun je imao nešto što posebno univerzitetski stručnjaci za književnost nikako ne mogu da svare: imao je nepoljuljanu veru u apsolutnu pozvanost, veru u umetnost koja hronološko vreme stavlja u zagrade i izbacuje nas iz ustaljenog odnosa prema svetu, povlači nas, dakle, u magijski krug, dok nam istovremeno sasvim jasno otkriva razliku između vokacije s jedne i profesije s druge starne.
Vokacija je poziv, dakle pozvanost za nešto, dok profesija nije ništa drugo do svetovno poštovanje normi i standarda. Poziv i pozvanost se u Šalamunovom delu otkriva pomoću stila kojim umetničko delo lebdi između “ne više” i “ne još”. U traganju za takvim stilom on se, kao što znamo, umorio od slike svog plemena i iselio se, a potom je počeo da skuplja i prerađuje slike globalnog svakodnevlja.
Zbog toga nimalo ne čudi to da ga tradicionalni humanisti i uskogrudi nacionalisti ne vole: Šalamun piše na slovenačkom, iako granice njegovog umetničkog jezika ni najmanje nisu granice njegovog doživljajnog i idejnog sveta. Slovenačkim senzorima on dodiruje mnogobrojne tradicije iz kojih skuplja reči i opise ne bi li im potom dao pesnički oblik u kojem će zasijati lepota onog “sasvim drugog”. Taj oblik je dobio osobine geografske karte za radoznali i darežljivi duh koji halapljivo i strasno beleži mnogobrojne preobražaje svakodnevice i prosejava ih kroz sito ličnog iskustva i originalne vizije zato da bi istovremeno mogao da razmenjuje poglede sa neuhvatljivim trenucima i sa večnošću.
Što se mene tiče, ja gledam samo kroz vetrobransko staklo i bočne prozore moje Xsare Piccaso na nedeljnom povratku iz Špetera. Vozim kroz promajnu Vipavsku dolinu. Primećujem iznenada zavejano odvajanje za Šempas i… pomišljam na rane sedamdesete, kada je umetnička grupa OHO, čiji član je bio i Tomaž, isprobavala život u komuni na rubu ovog sela. Uz divlje udarce bure vozeći se prolazim kraj Postojne i … setim se prve polovine osamdesetih kada smo nastupali u tamošnjoj biblioteci, prolazim kraj Vrhnike i … setim se ranih devedesetih i zabavnog zajedničkog ručka na ubogom julskom izvoru Ljubljanice, vozim, i razmišljam o dužini našeg života, koji je kratak, žurim kući da još jednom zaronim.
U šta? U knjigu pesama pod naslovom Dojenčki (Bebe), poslednju od knjiga koju je autor držao u rukama (knjiga pesama Orgije samo što ne izađe u Študentskoj založbi). Kako to znam? Moj primerak te zbirke Tomaža Šalamuna krasi posveta. Napisana je drhtavom rukom uz zahvalnost za veoma kratku impresiju o njenom čitanju: pesme iz zbirke Dojenčki čitam pretvarajući se u telo preko kojeg pada popodnevni pljusak sitnih kristala i tankih iglica koji stvara pomešana osećanja začuđenosti, blaženosti i bola. Mali izveštaji sa nepreglednog terena po kojem se kreće pesnikov duh, ovde se usput sastavljaju i već isparavaju kao uzorci na vlažnoj koži koja se polako suši. Dojenčke čitam sa zahvalnošću za otkrivanje mnogobrojnih nijansi gipke duše i lebdećih reči, koje su upravo zbog toga i te kako primerene za naš raspadajući svet.
Napustio nas je pesnik, ali njegova pesma traje i širi granice onoga što je moguće izgovoriti. Uvek iznova, naime, izriče ono što se opire izricanju. Drugim rečima, o onome o čemu ne možemo govoriti, moramo govoriti uvek iznova, upravo onako kao što čujemo u Orgijama:
Travu podižeš.
Stene podižeš.
Nebo podižeš.
OKF Cetinje