Video sam kako istorija stoji na ivici euforije 1989. godine. Bukurešt. Zvanični miting sazvan od Partije. Na trgu masa navikla na sve. I iznenada se ljudska masa neočekivano i neobjašnjivo pomaknu prema vladinom balkonu. I, ne odolevši pred impulsom materijalizovane mržnje, Čaušesku ustuknu pola koraka koji je postao sudbonosan. Sve ostalo, krah režima, streljanje zlosutnog para, nova Rumunija, počelo je od tih nekoliko centimetara odstupanja.
Scena iz filma “Gorila se kupa u podne” Dušana Makavejeva.
(Delić “Časova čitanja/Kamasutre zaljubljenika u knjigu” posvećen knjigama i čitanju je i dalje dostupan ovde. Fragmentu posvećenom istoriji vraćam se već nekoliko dana, zato ga i prekucavam. Knjigu možete pronaći u “Beopolisu” >>, koji je danas počeo i tradicionalne “Praznike sa prijateljima”, što znači da ima i popusta 🙂
“Video sam kako istorija stoji na ivici euforije 1989. godine. Bukurešt. Zvanični miting sazvan od Partije. Na trgu masa navikla na sve. I iznenada se ljudska masa neočekivano i neobjašnjivo pomaknu prema vladinom balkonu. I, ne odolevši pred impulsom materijalizovane mržnje, Čaušesku ustuknu pola koraka koji je postao sudbonosan. Sve ostalo, krah režima, streljanje zlosutnog para, nova Rumunija, počelo je od tih nekoliko centimetara odstupanja. Tada se pred našim očima desilo čudo, nalik na današnje: silazak Klio na zemlju.
Čitava istorija je niz takvih čudesa. Kao i sve natprirodno, ona se ne mogu predvideti, jedino možda objasniti, ali samo antidatirano. I u tome je nada i užas slobode.
Nikakvi mudraci, uključujući i sionske, ne znaju šta će biti sutra. Ta prostodušna misao je uvek tačna, no u revolucionarne dane ona dobija onu opijajući očiglednost koja razara trezvene principe života. Ostavši bez predvidive budućnosti, mi oslonac tražimo u prošlosti, nadajući se da ćemo u njoj pronaći panaceju od slobode. Istorija zaista i pomaže, ali samo onda kada istoričarima verujemo s merom.
U školi nisam želeo, kao i niko u to doba, da budem fizičar. I meni se sviđala naika, ali me je nerviralo njeno odbijanje da odgovara na pitanje koje me je jedino uznemiravalo: zašto?
Zašto je brzina svetlosti nepremostiva? Zašto je nula apsolutna, voda vri na sto stepeni, a votki je dovoljno četrdeset, da bi se svako raspalio i radovao?
Uverivši se da su moja pitanja nezakonita, otišao sam od bezdušne prirode, lišene motiva u humanitarnu sferu, oživljenu ljudskim namerama ili Božjom promisli. Moj udžbenik je, međutim, i jedno i drugo zamenio zakonima istorijskog razvoja: “Viši slojevi nisu mogli, niži nisu hteli.” Uvek mi se činilo da ta dvosmislena formula ne opisuje istorijski proces, već bordel za veoma stare koji propada. Ne čudi što sam, kada su u našem američkom domu od knjiga ulegli nosači, prvo izbacio marksističke istoričare. Ajnštajn je učio: “Svet treba objašnjavati jednostavno, koliko god je to moguće, ne jednostavnije od toga.” Ovi pak, ispravljajući prošlost, izbacivali su ve one detalje radi kojih čitamo istoriju, pa zapravo i živimo.
Ispostavilo se da drugi istoričari nisu mnogo bolji. Pročitavši orman knjiga, ipak nisam saznao ono najskrovitije. Na kraju krajeva, istorija je kao fizika: ona izlaže prošlost onako kao da ona nije mogla da bude drugačija. Došavši do korenitih, prelomnih, sudbonosnih momenata poput ovih sada, ispostavlja se da istoričari nisu u stanju da objasne čuda.
Najbolji među njima, čineći istoriju pojmljivu umu, pletu uzročno-posledične mreže u kojima je tako zanimljivo koprcati se. Materijalni svet je jednostavniji i bolji od duhovnog i ja suludo volim da sakupljam detalje od kojih se pravi njegova prošlost. Istoriju vredi čitati i zato da bi saznao kako su uzengije rodile srednji vek, a barut ga okončao, kako je sat na tornju pokrenuo ekonomiju, a radni dani je sahranili, kako je nakrivljeno jedro otkrilo ameriku, a konj je pokorio.
Takva istorija ne može da dosadi, jer je ona beskonačna. Treba se samo nagnuti niže i u onom poznatom će se otkriti nešto nepoznato, poput ćelija u listu pod mikroskopom. Taj put, međutim, vodi u jednu stranu: odozgo nadole. U suprotnom pravcu znanje postaje vera. I što god nam govore, od istoričara se ne može saznati ono zaista važno: zašto su Grci pobedili Persijance, a Amerikanci Engleze? Zašto je Konstatntin primio hrišćanstvo, a Muhamed islam? Zašto je pala Rimska, ili, kad je već reč o tome, Sovjetska imperija?
Čak se ne radi ni o tome da oni, istoričari, tada nisu ni posojali. Očevici su još gora stvar. I sam sam bio jedan od njih kada sam na kraju 1991. godine doputovao u Moskvu kako bi ispratio SSSR. Na Crvenom trgu nije bilo ni žive duše, čak ni policijske. Na isto tako praznom nebu tiho se i brzo spustila crvena zastava nad Kremljom i istog časa podigla nova, trobojna. Čini se da niko osim mene nije ni primetio da se Treći Rim zatvorio. Na dočekavši krešendo, otišao sam da se ogrejem otvorenozelenom votkom od estragona, kojom su ugošćavali moji drugovi, ogladneli te strašne zime.”
(Aleksandar Genis, “Časovi čitanja”/poglavlje “Duh na konju”, strane 141-144, izdanje “Geopoetike”, prevod Meline Panaotović)