Praznik u Rimu, 1953.
Odlomak iz knjige “Fluidna ljubav” poljskog sociologa Zigmunda Baumana (1925-2017), poznatog po svojim promišljanjima na temu modernosti i holokausta, postmodernog konzumerizma, te krhkosti ljudskih odnosa.
U svakoj ljubavi postoje bar dva stvorenja, a svako od njih je velika nepoznata u jednačini onog drugog. Zbog toga ljubav deluje kao hir sudbine – ta jeziva i misteriozna budućnost, koju je nemoguće saopštiti unapred, prigrabiti ili odgurnuti, ubrzati ili zaustaviti. Voleti znači otvarati se toj sudbini, tom najuzvišenijem od svih ljudskih stanja, onom u kome strah u kombinaciji sa radošću tvori leguru koja svojim sastojcima više ne dozvoljava da se razdvoje.
Otvaranje toj sudbini znači, u krajnjem bilansu, prijem slobode u biće: one slobode koja je otelotvorena u Drugom, u saputniku u ljubavi. Kao što je Erih From to nazvao: „Zadovoljstvo u individualnoj ljubavi se ne može dostići… bez istinske poniznosti, hrabrosti, vere i discipline”; da bi odmah, s tugom, dodao kako u „kulturi, u kojoj su ovi kvaliteti retki, sticanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće”.
A tako i jeste – u potrošačkoj kulturi, kao što je naša, koja ravorizuje proizvode spremne za neposrednu upotrebu, brza rešenja, trenutna zadovoljenja, rezultate koji ne zahtevaju duže napore, nepogrešive recepte, osiguranje za sve rizike i garancije povratka novca. Obećanje učenja umeća ljubavi (lažno, prevrtljivo, a opet toliko želje ima da bude istinito) je obećanje stvaranja „ljubavnog iskustva” slično drugoj robi, koja privlači i zavodi mahanjem svim tim karakteristikama i obećava da će ukloniti čekanje iz želje, znoj iz napora i napor iz rezultata.
Bez poniznosti i hrabrosti – nema ljubavi. Obje su potrebne, u velikim i stalno obnavljanim dozama, kad god se uđe u neistraženu zemlju koja nije ucrtana u karte, a kada se ljubav desi, između dvoje ili više ljudskih bića, ona ih uvodi u takvu teritoriju. Eros, kao što Levinas insistira, se razlikuje od posedovanja i od moći; on nije ni bitka, ni sinteza – a ni znanje. Eros je „veza sa drugačijim, sa misterijom, to jest sa budućnošću, sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste…” „Patos ljubavi se sastoji iz nepremostive dvojnosti bića.” Pokušaj da se prevaziđe ova dvojnost, da se ukroti samovoljni i pripitome buntovni, da se nepoznato učini predvidivim i da se okuju oni koji slobodno lutaju – sve ove stvari potpisuju smrtnu presudu ljubavi.
Eros neće nadživeti dvojnost. Kada je ljubav u pitanju, posedovanje, moć, sinteza i razočarenje su Četiri jahača apokalipse. U ovome leži čudesna krhkost ljubavi, rame uz rame sa njenim ukletim odbijanjem da lako podnosi ranjivost. Svaka ljubav teži da se razreši, ali u trenutku trijumfa ona se suočava sa svojim konačnim porazom. Svaka ljubav se bori da zakopa izvore svoje neizvesnosti i nesigurnosti; ali, ako uspe, ona brzo počinje da slabi – i nestaje. Eros je opsednut duhom Tanatosa, koga nijedna magijska bajalica ne može isterati. Stvar nije u Erosovoj preranoj zrelosti i nikakvo obrazovanje i „nauči sam” sredstva ne mogu ga osloboditi te morbidne – samoubilačke sklonosti.
Izazov, privlačnost, zavođenje Drugog čine svaku udaljenost, koliko god da je ona mala, nepodnošljivo velikom. Otvaranje deluje kao ambis. Sinteza ili nadvladavanje izgledaju kao jedini lekovi za nastalu muku. A postoji samo tanka granica, koju je veoma lako prevideti, između mekog i nežnog zagrljaja i okrutnog gvozdenog stiska. Eros ne može biti lojalan sam sebi bez praktikovanja ovog prvog, ali ne može ga praktikovati a da ne rizikuje ovo drugo. Eros nudi ruku i pruža je prema drugom – ali ruke koje mogu da grle takođe mogu da ščepaju i stegnu. Koliko god da ste naučili о ljubavi i voljenju, vaša mudrost može doći, kao Kafkin Mesija, tek dan nakon njenog dolaska.
Dok god živi, ljubav lebdi na ivici poraza. Ona na svom putu rastvara svoju prošlost; ona za sobom ne ostavlja utvrđene rovove u koje se može povući, tražeći zaklon u slučaju nevolje. I ona ne zna šta je čeka i šta budućnost može doneti. Ona nikada neće dobiti pouzdanost, dovoljno jaku da razbije oblake i uguši uznemirenost. Ljubav je zalog po osnovu neizvesne i nedostižne budućnosti. Ljubav može biti, i često jeste, zastrašujuća kao i smrt; ali, za razliku od smrti, ona prikriva tu istinu naletima želje i uzbuđenja.