Dva autora koji definitivno spadaju u najveće pisce XX veka, nobelovci Tomas Man i Herman Hese, aktivno su se dopisivali skoro pola veka. Iako su dolazili iz različitih delova Nemačke i vodili u potpunosti drugačije živote, Hese kao predstavnik tihe kontemplacije, a Man kao javni intelektualac sa aktivnim društvenim životom – obojica su se pobunili protiv svoje buržujske provenijencije prekidanjem školovanja i nalaženjem poslova tipičnih za radničku klasu: Hese je radio u prodavnici polovnih knjiga, a Man kao agent osiguranja – pre nego što su postali poznati pisci. Ovojica su imali majke koje su donele dašak egzotičnosti u njihovo inače tipično nemačko odrastanje – Manova je bila rođena u Brazilu, a Heseova u Indiji.
Ali ono što ih je iznad svega zbližilo su bila njihova ubeđenja. Delili su istu posvećenost humanizmu i nepokolebljivu veru u integritet individue, podržavali su jedan drugog, i privatno i javno, i tokom rata i tokom egzila, tokom jakih kritika, čak i tokom njihovih jakih filozofskih neslaganja.
U januaru 1928, godinu dana pre nego što će primiti Nobelovu nagradu za književnost, Man piše Heseu nakon što je dobio limited-edition zbirku od 45 Heseovih pesama:
Dragi Herr Hesse,
Hvala vam – držim da je to počast – na slanju ovih pesama, čija se atmosfera neće dopasti svima. Bili ste u pravu kada ste pretpostavili da će odgovarati mom unutrašnjem shvatanju.
Kasnije, u istom tom pismu, Man daje Heseu predivan kompliment povodom Stepskog vuka, koji se pojavio par meseci pre toga, i koji je bio prvo veliko Heseovo delo, kojim će on krenuti ka nominaciji za Nobelovu nagradu za književnost, dobijenu dve decenije kasnije, a u velikoj meri zahvaljujući istrajnim i velikodušnim Manovim nominacijama:
Sve više i više postajem mrzovoljan i težak kada je u pitanju čitanje; većina onogo što pročitam ostavlja me ravnodušnim.
Stepski vuk mi je još jednom pokazao, prvi put posle mnogo vremena, šta čitanje može da bude.
Divljenje je bilo obostrano. U pismu iz marta 1932, Hese piše Manu nakon čitanja njegovog predavanja o Geteu i Tolstoju, pretočenom u esej:
Još jednom sam ostao zadivljen… hrabrošću i energijom kojom, suprotno svim nemačkim običajima, vi težite, ne da ublažite, pojednostavite i zataškate, nego da precizno naglasite i produbite tragične probleme.
{ …….}
Ukratko, želim da vam se zahvalim na velikom zadovoljstvu koje mi je vaša knjiga pružila.
Krajem 1933, pošto je Man pisao Heseu povodom još jedne njegove pesme, “prepune mudrosti i blagosti”, Hese odgovara podjednako velikodušno u pohvalama Manovog prvog romana iz tetralogije “Josif i njegova braća”:
Hteo bih makar da vam se zahvalim na velikom užitku koji mi je vaša knjiga pružila… Suprotno prevladavajućoj koncepciji istorije i istoriografije, svideo mi se svaki delić blago melanholične ironije kroz koju u vašoj poslednjoj analizi sagledavate probleme istorije i naracije, iako ni na trenutak ne posustajete u vašem nastojanju da učinite ono za šta mislite da je nemoguće, a to je da pišete istoriju. Za mene, koji se od vas razlikujem po mnogim aspektima i koji sam oblikovan drugačijim poreklom, ovo je duboko kongenijalno, jer ja veoma dobro znam kako je pokušati nešto nemoguće, znajući pritom da je to nemoguće, i kako je preuzeti tragediju na sebe. Pored toga, ova tiha knjiga je stigla kao božji dar u vreme pretrpano glupim aktuelnostima.
Manov roman je naišao na oštru kritiku, što je bio povod za Heseovo osnažavajuće pismo, ne bi li njime ohrabrio autora – u pismu koje mu je poslao nekoliko dana kasnije, Man govori o snazi ljubaznosti usred svog tog kriticizma, koju svi koji su podneli takve javne napade veoma cene kad postoje, a bolno žude za njima kada izostanu:
Možete zamisliti sa kojim su bezobrazlukom i glupošću kritičari, skoro bez izuzetka, reagovali na knjigu. Podjednako je jadno i šokantno posmatrati takvu – do sada nesvesnu – intelektualnu potčinjenost i kastriranost u ljudima koje ste nekada poznavali. Ljubaznost i hitrost sa kojom ste vi reagovali… duboko me je ganula i iz dubine duše vam se zahvaljujem na rečima utehe.
U istom pismu, Man dodaje jedan sentiment, tačan u vezi sa umetnošću zahvalnosti, koliko i sa umetnošću samom:
Na kraju krajeva, lepo postoji samo u takvim tragovima snolikosti koje umetnička dela nose sa sobom iz svojih duhovnih domova.
U maju 1934, Man je uzvratio na isti način kada je pročitao Heseov roman Kišotvorac, koji će kasnije biti inkorporiran u Igru staklenih perli, objavljenu 1943, nakon decenije odbijanja zbog Heseovih anti-nacističkih ubeđenja:
Kakav je sjajan primer veštine vaš roman – više nema ničega takvog u Nemačkoj. I kako humano tretira primitivnu eru, bez podilaženja, kako je to uobičajeno da se danas radi. “Mnogo veća celina” koje je ovo deo će biti veličanstveno delo!
U avgustu iste te godine, pošto je Hese poslao Manu na dar mali izbor iz svoje poezije, Man – koji je u tom trenutku teško utučen i obeshrabren dolaskom nacista na vlast – odgovara sa velikom zahvalnošću:
Kakva riznica melodičnosti! Čista umetnost! Prava uteha posustaloj duši. Ove reči zvuče uopšteno, ali ja iza njih stojim i lično, neumiren izvinjenjem zbog ovog škrtog izraza zahvalnosti. U sred sam teške krize, i u životu, i u radu. Toliko su me izmrcvarila ova dešavanja po Nemačkoj, toliko su izmučila moj moral i moju kritičku savest, da mi se čini da nisam u stanju da nastavim sa svojim trenutnim književnim radom.
Pa ipak je nastavio, uz Heseova ohrabrenja. Nekoliko meseci kasnije, Man šalje svom prijatelju i saborcu konačno pismo zahvalnosti na uvažavanju, govoreći o ovom ogromnom, revitalizirajućem ciklusu obostranog poštovanja i divljenja, raspoloživo svima onima koji izaberu da pozdrave i slave međusobnu duhovnu srodnost:
Moja radost je bila velika i još jednom mi je dokazala koliko su mi duboko prijemčivi dobrota i razumevanje. Kako da me ne učini ponosnim dobro mišljenje čoveka čiju umetnost i razmišljanje podržavam celim svojim srcem?
(Ova pisma autorka je preuzela iz knjige Korespodencija Tomasa Mana i Hermana Hesea 1910-1955, prim. prev.)
Maria Popova
prevod: Danilo Luč