Flober i fatalna „gospođa Bovari“. Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine objavljena su dva izuzetna književna dela: Floberova „Gospođa Bovari“ i „Cveće zla“ Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilastvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud.
Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna „Gospođa Bovari“ čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci „Pariške revije“, od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe.
Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibarl, trajalo je do 31. januara do 7. februara 1857. godine. Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari-Antoan-Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je optuženi pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu. Floberov roman objavljen je u „Pariškoj reviji“, mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: „Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su „Parišku reviju“ da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo dosla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu“.
Ali pariški sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je „Pariška revija“ iz predostrožnosti želela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da „otkloni“ odgovornost, već je svaljena i na urednika revije Pisa i štampara Pijea. Njih trojica su bdeli i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara: „Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih: Gospodina Flobera pisca knjige, gospodina Pisa, koji je primio i gospodina Pijea koji ju je štampao. U ovakvom predmetu nema prestupa bez javne upotrebe i svi oni koji su doprineli da se delo objavi moraju biti pogođeni podjednako. Ali glavni optuženi je g. Flober koji, kada ga je redakcija pismeno opomenula, protestuje što je jedan odlomak u delu izostavljen.
Posle njega dolazi i prvi red g. Loran Pisa, od njega ćete tražiti da položi račune o odlomku koji je izostavio, i odlomcima koje je morao ukloniti, i naposletku, dolazi štampar koji je kao isturena strana morao ukloniti. G. Pije je, uostalom, častan čovek protiv koga ja nemam ništa da kažem. Tražim od vas samo da primenite na njega zakon. Štampari moraju čitati: kada nisu čitali, onda štampaju na svoju odgovornost i štetu.
Štampari nisu mašine. Oni imaju izvesnu povlasticu, polažu zakletvu, oni su u naročitom položaju, odgovorni su. Još jednom, oni su kao isturena straža: ako propuste prestup, to je kao da su propustili neprijatelja. Ublažite kaznu g. Pijeu koliko god hoćete, budite milostivi čak i prema uredniku „Revije“ ali sto se tiče g. Flobera, glavnog okrivljenog, za njega treba zadržati svu strogost“.
U sudskoj dvorani neki su aplaudirali, a drugi su glasno negodovali. Flober je upitano gledao advokata Senara. Poznavao ga je od ranog detinjstva, bio je prijatelj njegovog oca slavnog hirurga Flobera. Može li stari Sener odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Pis zlovoljno gleda negde u stranu. Stari štampar Pije nemoćno krši ruke. A neumoljiv tužilac Pinar i dalje ptužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela.
Realizam u književnosti, pre više od jednog stoleća, dovodio je pisce pred sud. Šta li bio se tek dogodilo Henri Mileru da je živeo u to doba? Tužiocu Drugog carstva dozvoljeno je da daje književne ocene i sud o realističkoj književnosti: „Taj moral žigose realističku književnost ne zato što ona slika strasti, mržnju, osvetu, ljubav, svet i od toga živi, to umetnost mora da slika, nego kada ih slika bez uzde i bez mere. Umetnost bez pravila nije previše umetnost: to je kao žena koja se potpuno svukla. Nametnuti umetnosti jedino pravilo javne pristojnosti ne znači njeno podčinjavanje nego poštovanje. Pravilom se čovek jedino i uzdiže. Eto, gospodo, načela koja mi ispovedamo, eto doktrine koju svesno branimo.“
Na scenu sada stupa Floberov advokat Senar. Visok i impozantan samom svojom pojavom uliva postovanje, sve oči su uprte u njega. Publika napeto očekuje da čuje šta će to on da kaže. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: „Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da je misao, i da kad ona ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako veliki talenat može da izopači jednu smisao), ona bi bila (a ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom.
Tužilac Pinar je namrgodjeno slusao odbranu. Znao je da nece biti lako suprotstaviti se tako autoritativnom protivniku.
Urednik Pis je pun nade gledao u cuvenog advokata. A Flober je napeto ocekivao dalji tok sudjenja. Skrenuo je pogled u publiku: sarolika gomila željna senzacija. U publici je bilo bar nekoliko gospodja Bovari. Možda su bas one najžešce aplaudirale Pinaru?
Dvoranom se prelomio sugestivni bariton advokata Senara: „Ona se podala! Pa sta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminise, moralo bi se sve citati, a carski tužilac nije sve citao. Odlomak koji inkriminise ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije citalo. G. carski tužilac nije na to malocas obratio pažnju. On je video samo ovo: „potom je jednim pokretom zbacila sve svoje odelo“, i uzviknuo je povreda javnog morala. Zaista suvise lako optuživati s obzirom na jedan takav sistem. Ne daj bože da pisci recnika padnu saka g. carskom tužiocu. Kojem bi od njih poslo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomocu izrezivanja ne recenica, nego reci, nacini spisak svih reci koje bi mogle vredjati moral ili religiju?“ Dvoranom se razlegao smeh. Tužilac Pinar, crven u licu i trudeci se da nadvice publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: „Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znaci da se zbog moralnog zakljucka mogu oprostiti pohotljivije pojedinosti koje se u njemu mogu naci. I opet velim, delo u osnovi nije moralno. Velim, gospodo da se pohotljive pojedinosti ne mogu pokriti moralnim zakljuckom inace bi se mogle ispricati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i prikazivati je kako umire na rdjavom krevetu u bolnici.
„A zasto ne?“ – mislio je Flober, muceci se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romanticarskih magli kroz koje se nije video covek. Ali na srecu ima i pametnih ljudi koji mu daju podrsku u ovim teskim casovima. Setio se jucerasnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u „Pariskoj reviji“ u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz je pronasao Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruci pohvale.
Juce je posetio slavnog pisca. Lamartin mu je rekao : „Vi ste mi dali najbolje delo koje sam procitao za poslednjih dvadeset godina.“ Mladi pisac mu se požalio: „Pa, možete li pojmiti g. Lamartin da je protiv mene podignuta tužba pred sudom za prestupe zbog povrede javnog i verskog morala“, Zacudjeni Lamartin: „Vrlo je žalosno vec i to sto su se grdno prevarili u pogledu vaseg dela i sto su naredili da se ono tuži, ali nije mogucno, s obzirom na cast nase zemlje i epohe, da ce se naci jedan sud koji bi vas osudio“.
Pariski sud za prestupe uveren u svoju neprikosnovenost sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na srecu citalaca i literature sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Pis i stampar Pije oslobodjeni su optužbe i placanja sudskih troskova.
Gospodja Bovari je objavljena bez skracivanja a za njom slede i druga Floberova dela! „Iskusenje svetog Antonija“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Buvar i Pekise“, „Salambo“… Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prosli. Bodlerovo „Cvece zla“. Godine 1857. jos jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Sarl Bodler pisao stihove u koje je utkao „celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cvece zla“ u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlazima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom casopisu „Le Figaro“ objavljen je prikaz jednog književnog kriticara koji je samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima „odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim“.
Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao vec dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.