Šopenhauer gradi glavnu premisu na tome da talenat postiže ono što drugi ne mogu da postignu, dok genije postiže ono što drugi ne mogu ni da zamisle. Zamisao drugačijeg poretka, tvrdi on, ono je što genija izdvaja od običnih smrtnika, a proizlazi iz superiornosti njegovog kapaciteta za kontemplaciju kojom genije uspeva da prevaziđe malenost ega i uđe u beskonačni svet ideja. Šopenhauer kaže:
Samo kroz [takvu] čistu kontemplaciju (…) mogu se shvatiti Ideje; a priroda genija sastoji se u istaknutoj sposobnosti za takvo razmišljanje. Sada, pošto ovo zahteva da čovek u potpunosti zaboravi sebe i odnose u koje stupa, genije je jednostavno najpotpunija objektivnost, tj. objektivna tendencija uma, za razliku od subjektivne, koja je usmerena na sebe – drugim rečima, na volju. Stoga je genijalnost sposobnost da se opstojava u stanju čiste percepcije, da se izgubi u percepciji i da se za ovu namenu upotrebi znanje koje je prvobitno postojalo samo da bi služilo volji; što će reći, genijalnost je snaga da se vlastiti interesi, želje i ciljeve ostave van svog vidokruga, čime se u tom trenutku u potpunosti odričemo sopstvene ličnosti, kako bi ostali subjekti čistog znanja, jasne vizije sveta; i to ne samo na momente, već tokom dovoljno dugačkog vremenskog perioda i sa dovoljno svesti, genijalnost je osposobiti promišljenom umetnošću ono što je pojmljeno.
Ali iako se superiorna sposobnost zamišljanja nalazi u središtu genijalnosti, Šopenhauer upozorava da ne treba smatrati imaginaciju sveukupnošću genija:
Mašta je s pravom prepoznata kao suštinski element genija; ponekad se čak smatralo da je ona isto što i on; ali ovo je greška. Kako su objekti genija večne ideje, trajni, suštinski oblici sveta i svi njegovi fenomeni, a kako je znanje Ideje nužno saznanje putem opažanja i nije apstraktno, znanje genija bilo bi ograničeno na Ideje predmeta koje postoje u njegovoj ličnosti i zavise od lanca okolnosti koje su mu predočile te predmete, ukoliko njegova mašta nije proširila njegov horizont daleko van granica njegovog stvarnog ličnog postojanja, i tako mu omogućila da konstruiše celinu iz onog malenog što dolazi u njegovu stvarnu percepciju, i tako da skoro sve moguće životne scene minu pred njim u njegovoj sopstvenoj svesti (…) Imaginacija tada proširuje intelektualni horizont genijalnog čoveka dalje od predmeta koji mu se zapravo predstavljaju kao kvalitet i kvantitet. Stoga izvanredna snaga mašte prati genija i njegov je zaista neophodan uslov. Ali obrnuto ne važi, jer snaga mašte ne ukazuje na genijalnost; naprotiv, oni koji nemaju ni malo genijalnosti mogu imati mnogo mašte.
Ali prokletstvo izvanrednosti, tvrdi Šopenhauer, jeste izvesna usamljenost sa kojom genijalna osoba korača kroz život, uvek malo udaljena od običnog sveta, jer je malo iznad njega:
Obični smrtnik, taj proizvod Prirode kakvih ona svakog dana stvori na hiljade, nije sposoban, kao što smo rekli, barem ne u kontinuitetu, da primeti kako je u svakom smislu potpuno nezainteresovan, onako kako čulno promišljanje, striktno govoreći, jeste. On može da usmeri svoju pažnju na stvari samo ako one postoje u nekom odnosu prema njegovoj volji, ma koliko bile indirektne (…) Genijalni čovek, s druge strane, koga njegova prekomerna snaga znanja ponekad oslobađa od služenja volji, zadržava se na razmatranju samog života, trudi se da shvati Ideju svake stvari, a ne njen odnos prema drugim stvarima; i čineći ovo, on često zaboravlja da razmotri sopstveni životni put, i zato ga uglavnom nespretno sledi. Dok je običnom čoveku njegova moć znanja lampa koja mu osvetljava put, genijalnom čoveku je sunce koje mu otkriva svet … Čoveka u kojem genij živi i radi lako se prepoznaje po pogledu, koji je i miran i pronicljiv, i nosi obeležje percepcije, kontemplacije.
U drugom tomu svog traktata, Šopenhauer ponovo ispituje odnos talenta spram genija kroz vizuru vremena – talenat, tvrdi on, briljatno govori o trenutku i jeste deo trenutka, dok genije govori o večnom i o večnosti. Šopenhauer kaže:
Talentovani ljudi uvek dolaze u pravo vreme; pošto su, budući da ih uzbuđuje duh njihovog doba koji ih svojiim potrebama oživljava, sposobni samo da zadovolje te potrebe. Stoga idu ruku pod ruku sa napretkom kulture svojih savremenika ili sa postepenim napredovanjem posebne nauke; za ovo oni ubiraju nagrade i odobravanja. Ali sledeća generacija više ne uživa u njihovim delima; moraju biti zamenjena nekim drugim; a ona ne propuštaju da se pojave.
S druge strane, genije osvetljava svoje doba poput komete koja je na putu planetama, doba čijem je dobro regulisanom i razumljivom uređenju potpuno stran njegov ekscentrični pravac. Shodno tome, on ne može ići ruku pod ruku sa običnim tokom zatečene kulture tog vremena; naprotiv, on baca svoja dela daleko napred na put (baš kao što car, predajući se smrti, baca koplje među neprijatelje), na kome ih vreme prvo treba prestići (…) Talenat je u stanju da postigne ono što prevazilazi sposobnost postizanja kod drugih ljudi, ali ne i ono što prevazilazi njihovu sposobnost poimanja; stoga odmah pronalazi one koji ga cene. S druge strane, postignuće genija nadilazi ne samo sposobnost postignuća drugih, već i njihovu sposobnost poimanja; stoga ga oni ne postaju odmah svesni. Talenat je poput strelca koji pogađa metu do koje drugi ne mogu dobaciti; genije je poput strelca koji pogađa metu (…) koju drugi ne mogu ni da vide.
Tekst: Maria Popova, brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić, Glif
