Zar ti se ne čini da je onaj koji je prvi stvorio ljude dao im za korist ono čime sve saznaju: oči – da vide što se može videti; uši – da čuju što se može čuti; a kakva bi nam bila korist od mirisa da nismo dobili nosa?
Napuštanje stare nauke o kosmosu
Pa ipak je Sokrat svagda bio u javnosti: jer bi i ujutru posećivao šetališta i vežbališta, i kad je trg bio pun ljudi, mogao se onde videti, ai ostali deo dana uvek je provodio onde gde se nadao da će imati najveće društvo. I tada je najviše govorio, a ko je hteo mogao ga je čuti.
A niko nikada nije Sokrata ni video da išta bezbožno ili opako radi ni čuo da išta tako govori. Ta, o vasionoj prirodi nije se ni razgovarao, kao većina ostalih, ispitujući kako je postalo ono što mudraci zovu svemir, i po kojim zakonima se sve na nebu dešava, nego je i za one koji su razmišljali o takvim stvarima dokazivao da su budale. …
A čudio se što im nije jasno da ljudi nisu sposobni da to nađu. Ta i oni koji se najviše ponose što o tome govore ne slažu se u shvatanjima jedan sa drugim, nego im se svima zajedno dešava kao da su pomahnitali …
O onima koji su se time bavili tako je govorio. A sam se svagda razgovarao o ljudskim stvarima, ispitujući šta je pobožno šta li bezbožno, šta je lepo šta li ružno, šta je pravedno šta li nepravedno; šta je trezvenost šta li mahnitost; šta je hrabrost šta li strašljivost, šta li država šta li državnik; šta je vlada nad ljudima šta li vladar ljudi; bavio se i drugim stvarima i one koji ih znaju smatrao za lepe i dobre, aza one koji ih ne znaju da se s pravom mogu zvati robovi.
Ksenofont, Uspomene o Sokratu, str. 5-6.
O uzroku svih stvari
SOKRAT: – Za jedne stvari ne može se reći radi čega su, a druge su očevidno za korist: šta ćeš od toga zvati delom slučaja, a šta delom uma?
ARISTODEM: – Dolikuje da se ono što postaje radi koristi posmatra kao delo uma.
SOKRAT: – Zar ti se ne čini da je onaj koji je prvi stvorio ljude dao im za korist ono čime sve saznaju: oči – da vide što se može videti; uši – da čuju što se može čuti; a kakva bi nam bila korist od mirisa da nismo dobili nosa? …
Osim toga, ne čini li ti se kao delo promisla i to što je oko, zato što je nežno, veđama ograđeno kao vratima, i veđe se, kad je za oko što potrebno, otvaraju, a u snu se zatvaraju? A da i vetrovi ne škode, dano je da narastu trepavice kao cedilo? Obrve se nadvijaju iznad očiju, da ni znoj sa glave ne dodija? A što uho prima sve glasove, a nikada se njima ne ispunjava; … što je sve to tako promišljeno napravljeno, je li ti još teško kazati da li su to dela slučaja ili uma?
ARISTODEM: – Diva mi, nije, nego kad stvar tako posmatram, čini mi se da to u svakom slučaju liči na nekakva mudra i čovekoljubiva tvorca. …
SOKRAT: – A ti smatraš da samo u tebe ima razuma?
ARISTODEM: – Samo ti pitaj, i ja ću ti odgovoriti?
SOKRAT: – A inače nigde, misliš, nema nimalo razuma, i to dok znaš da se i od zemlje, koje mnogo ima, mali deo nalazi u tvom telu, i da si od vode, koje mnogo ima, dobio malen deo, a valjda i od svega ostalog što je sve krupno po mali deo, i da ti je telo od toga sastavljeno? Onda samo za razum smatraš da ga nigde nema nego da si ga nekako srećom ugrabio, a sva tako velika i neizbrojna nebeska tela nahode se, kako misliš, nekim nerazumnim slučajem u tako lepom redu? …
Dragi moj, shvati da i tvoj um upravlja tvojim telom kako hoće. Stoga treba smatrati da i vaseljenski um sve udešava onako kako je njemu milo…
Ksenofont,. Uspomene o Sokratu, str. 21-22, 24.
Znam da ništa ne znam
I ja ću pokušati da vam izložim šta je to što je meni donelo ime i klevetu. Slušajte, dakle! Možda će neki od vas pomisliti da se ja šalim, ali budite uvereni, kazaću vam punu istinu. Ja, građani atinski, nisam ničim drugim do nekakvom mudrošću stekao to ime. Pa kakvom mudrošću? Mudrošću koja je možda ljudska. Čini se da sam zaista u toj mudrosti mudar. A oni što sam ih malopre pomenuo, možda će biti predstavnici koje veće mudrosti nego što je ljudska, ili ja ne znam da nađem za to pogodniji izraz. Ali ja je ne razumem, a ko to tvrdi, taj laže i govori to da me okleveta. …
Kao svedoka za svoju mudrost, ako je upšte ima i ako je kakva, navešću vam boga u Delfima. Herefonta valjda znate. To beše i moj prijatelj od mladosti, a bio je prijatelj i većini od vas, i s vama je bio u onom izgnanstvu i s vama se vratio. I poznajete prirodu Herefontovu, njegovu žestoku strast kad bi se na što dao. Pa on, dakle, ode jedared i u Delfe, pa se usudi da zapita proročište ovo – ali kao što rekoh nemojte ljudi udariti u graju – on zapita da li je ko mudriji od mene. Pitija odgovori da niko nije mudriji od mene. …
… kad sam ja ono čuo, ovako sam umovao: šta zapravo misli bog, i kakvu to zagonetku kazuje? Ta ništa nisam nalazio u sebi po čemu bih znao da sam mudar. Šta on, dakle, upravo misli kad izjavljuje da sam ja najmudriji? Valjda ne laže. To protivreči njegovom biću. I dugo vremena nisam znao šta je upravo smisao njegove izjave i, najzad, posle teškog razmišljanja, latio sam se da ga ovako otprilike ispitam. Uputih se jednome od onih koji uživaju glas da su mudri da bih tu, ako već igde, pobio proročanstvo i pokazao proročanstvu: evo, ovaj je od mene mudriji, a ti si izjavio da sam ja. Dok sam izbliže posmatrao ovoga čoveka – imena mu ne treba da napominjem, a beše to jedan od državnika koga sam ipitivao i takvo nešto, građani atinski, doživeo – i dok sam se s njim razgovarao, dobio sam utisak da taj čovek, doduše, izgleda mudar mnogim drugim ljudima, a najviše samom sebi, ali da to u stvari nije. Ja sam, potom, pokušavao da mu dokazujem kako on, doduše, misli da je mudar, ali da nije. Tako sam omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni. Na povratku, razmišljao sam u sebi da sam ja, ipak, mudriji od toga čoveka, jer, kao što se čini, nijedan od nas dvojice ne zna ništa valjano i dobro, ali on misli da zna nešto, a u stvari ne zna, dok ja kao što ne znam, i ne mislim da znam. Ja sam, čini mi se, bar nešto malo mudriji od njega, i to baš po tome što i ne mislim da znam ono što ne znam. …
Platon, Odbrana Sokratova, str. 46., 47. i 48.
Majeutika – metoda pitanja i odgovora
SOKRAT: Da uzmemo, ako hoćeš dve vrste bića: jednu vidljivu, drugu nevidljivu.
KEBET: Uzmimo.
SOKRAT: I nevidljivu kao onu koja svagda ostaje sebi jednaka, a vidljivu kao onu koja nikada ne ostaje sebi jednaka?
KEBET: Uzmimo i to!
SOKRAT: Elem dalje! Nije li jedan deo nas samih telo, a drugi deo duša?
KEBET: Svakako.
SOKRAT: Pa kojoj će od te dve vrste telo biti sličnije i srodnije?
KEBET: Vidljivoj, to je svakome očevidno.
SOKRAT: A šta je sa dušom? Je li on vidljiva ili nevidljiva?
KEBET: Bar za ljude nevidljiva, Sokrate!
SOKRAT: Ali, ipak, bar mu određujemo vidljivo i nevidljivo prema prirodi ljudskoj? Ili misliš po kojoj drugoj?
KEBET: Po ljudskoj.
SOKRAT: Šta da kažemo, dakle o duši? Da kažemo da je vidljiva ili da nije vidljiva?
KEBET: Nije vidljiva?
SOKRAT: Dakle, nevidljiva je.
KEBET: Dabome!
SOKRAT: Duša, prema tome, više nego telo liči na nevidljivo, a telo na vidljivo?
KEBET: Sasvim tako mora biti, Sokrate!
Platon, Fedon, str. 124.
Činjenica da o Sokratu znamo samo iz druge ruke, da se on sam nije potrudio da ostavi svoje misli zapisane, govori da je Sokrat smatrao da zastupa sasvim jednostavne ali važne ideje, u okviru kojih ima mesta za napore drugih ljudi. Sokratova jednostavna ideja je da na etička pitanja postoje pravi odgovori i da će se oni u razgovoru sami pokazati, makar nekom prednošću u odnosu na krive odgovore. Da možemo biti sigurni da su naši etički izbori dobri koliko je to čoveku dato, ako smo uvek bili spremni da ih podvrgnemo ispitivanju.