Portret Konfucija iz 18. veka, FOTO: Encyclopedia Britannica / Wikimedia Commons
Pre dve hiljade godina, u Kini je carski dvor organizovao debatu sa svojim političkim suparnicima. Tema je, verovali ili ne, bila državni monopol protiv slobodnog tržišta
Piše: Nikola Zdravković
samdeset i sedam godina pre nove ere, u dalekoj Kini u vreme dinastije Han, umro je car Vu nakon vladavine duge 54 godine. On je bio taj koji je proširio carstvo do mnogih granica današnje Kine, ratujući u Koreji i Vijetnamu, kao i sa nomadima na severu. Kao paranoični i sujeverni autokrata, često se sukobljavao sa plemićima i generalima, a na važne pozicije savetnika postavljao sposobne ljude iz naroda. Na dvoru su mu živele mnoge konkubine, pesnici i muzičari, ali i samozvani čarobnjaci i šarlatani koji su mu obećavali tajnu večnog života.
Vuovi pohodi bili su zahtevali ogromne prihode, koje stara ekonomija carstva Han nije mogla da proizvede. Krajem drugog veka pre nove ere, sproveo je reforme koje su trajno promenile živote svih njegovih podanika, i dramatično uticale na budućnost čitavog carstva. Nacionalizovao je proizvodnju gvožđa, soli i alkoholnih pića, i višestruko povećao poreze na „kapital“ – odnosno, zemljoposedstvo i industriju. Pored toga, dvor je počeo da kupuje razna dobra u vreme izobilja i da ih prodaje u vreme nestašice.
Razlog zašto su baš gvožđe i so odabrani za državni monopol je relativno jednostavan – u pitanju su namirnice koje se mogu dobavljati samo na određenim mestima, u rudnicima koje je moguće omeđati i prisvojiti, a koje su, sa druge strane, potrebne bezmalo svakom domaćinstvu. U pitanju je isti obrazac koji vodi rasprave o nacionalizaciji i dan-danas.
Upravnici dvora imali su i moćnog ideološkog protivnika: poštovanu i uticajnu klasu konfucijanskih učenjaka, od kojih su mnogi bili lokalni administratori, pisari i pravnici
Pred smrt, Vuovu naklonost je zaradio izvesni Huo Guang, visoki činovnik nepoznatog porekla, kojeg je car odabrao da bude jedan od regenata svog najmlađeg sina i naslednika carskog trona, budućeg cara Žaoa. Pošto je Žao bio dete – kada je Vu umro bilo mu je tek sedam godina – Huo Guang je kao najmoćniji regent početkom prvog veka pre nove ere bio de fakto upravitelj carstva.
Međutim, pored mnogobrojnih pobuna, upravnici dvora imali su i moćnog ideološkog protivnika: poštovanu i uticajnu klasu konfucijanskih učenjaka, od kojih su mnogi bili lokalni administratori, pisari i pravnici. Konfucijanska škola zagovarala je mir nasuprot Vuovim ratovima, slobodu pojedinca – uključujući i trgovca – i slobodan promet dobara, kao i jednostavan ruralan život nasuprot urbanizaciji i rastu proizvodnje do koje su dovele reforme. Želeći da stvori saglasnost između dvora i konfucijanista, Huo Guang je pozvao najviđenije učenjake u prestonicu na javnu raspravu, i dodelio jednom svom savetniku, takođe „čoveku iz naroda“ po imenu Sang Hongjang, ulogu zagovornika nacionalizacije i carskog monopola.
Ove rasprave zapisane su u analima carstva kao Rasprave o gvožđu i soli. Kako je izgledao sukob državne intervencije i tržišta, dve hiljade godina pre Dž. M. Kejnsa i Fridriha Hajeka?
(odlomak)
HONGJANG: „Država može imati ogromne površine obradive zemlje, a da stanovništvo svejedno bude gladno… Država može biti bogata u planinama i morima, a da ljudi ostanu siromašni… Zbog toga postoje činovnici zaduženi za kontrolu npr. trgovine gvožđem kako bi se zadovoljile potrebe seljaka, i jednako tržište postoji kako bi čitav narod bio dovoljno bogat.“
KONFUCIJANISTI: „I sad, sa svim tim zakonima protiv trgovaca, sa sprečavanjem profita i bogaćenja, ljudi još uvek čine zala. Šta ako vladari sami odluče da se bogate? Izreka kaže: kada vladari uživaju u bogatstvu, ministri postaju oholi; kada ministri postanu oholi, činovnici postaju gramzivi; kada činovnici postanu gramzivi, ljudi postaju lopovi…“
HONGJANG: „Nekada je transport dobara bio nesiguran i neorganizovan…. Zbog toga su dodeljeni činovnici da pomažu u transportu, i da ubrzaju dažbine iz udaljenih krajeva. To smo nazvali jednako tržište. Onda, Kancelarija za prikupljanje je u prestonici uspostavila monopol nad dobrima, koja je kupovala kada su cene niske, a prodavala kada su visoke – rezultat je da vlast ne trpi gubitke, a trgovci ne mogu da se bave špekulacijama. To smo nazvali balansiranim standardom. Njime su ljudi zaštićeni od nezaposlenosti…“
KONFUCIJANISTI: „Mi još uvek nismo videli da je vaše tržište jednako. Oficiri vlasti kontrolišu tržište i proizvodnju dobara. Zbog toga skaču cene; sa visokim cenama, trgovci prave dogovore ispod stola i postaju špekulanti. Činovnici tolerišu podmukle preduzimače, a trgovci skladište dobra, čekajući veću potražnju. Beskrupulozni činovnici kupuju jeftino i ostvaruju velike prihode. Samim tim nismo videli ni da je vaš standard balansiran.“
(prevod autora sa engleskog)
Rezultat Rasprave o gvožđu i soli bila je, makar administrativno, pobeda dvora. Državni monopol na alkoholna pića bio je ubrzo ukinut, ali je monopol nad gvožđem i solju opstao još stotinu godina, kada su vladari tzv. Istočne (ili novije) dinastije Han povukli reforme i povratili politiku koja je vladala pre cara Vua. Proizvodnja gvožđa i soli tada je ponovo dospela u ruke privatnika, ali su ove namirnice ostale sporna tačka tokom čitave istorije Kine. Hiljadu godina kasnije, upravo će so dovesti do kraha jedne druge dinastije zvane Tang, koju će, u oružanoj pobuni, srušiti jedan krijumčar soli i pripadnik, uslovno rečeno, srednjovekovne kineske „slane“ mafije.
Drugim rečima, istorija se zaista ponavlja, kako je rekao Hegel, a dopunio Karl Marks u Osamnaestom brimeru Luja Napoleona, ali ne samo dva puta.