Andy Warhol je rekao: “U budućnosti, svako će dobiti 15 minuta svetske slave”. Na našu radost, tih 15 minuta slave pop-arta nikako da se završi.
Nekada davno, likovna umetnost razvijala se nekim svojim sporim, ustaljenim tokom. Umetnici su bili zanatlije koje su primale narudžbine od bogatih mecena i čiji stil je zavisio isključivo od trenutnog estetskog ukusa društva. Za promenama se malo žudelo. Međutim, s vremena na vreme, grupa umetnika bi izazvala revolt pokušavajući da radikalno odstupi od zastarelih, akademskih normi. Nekada davno, trebalo je i po sto godina umetnicima da stvore nešto novo. A onda smo ušli u 20. vek. Za šezdesetak godina iznikli su kubizam, futurizam, ekspresionizam, nadrealizam, modernizam, dadaizam, apstraktna umetnost, ruska avangarda, apstraktni ekspresionizam, hepening, minimal-art, instant imidž… Međutim, tokom prošlog veka, jedan pravac se izdvojio i zasenio mnoge svoje prethodnike. Umetnički pravac za koji i umetnički nenastrojeni ljudi znaju.
Pop-art je bila umetnost popularne kulture. Bio je likovni pokret opčinjen posleratnim konzumerizmom tokom 50-tih i 60-tih godina. Podudario se sa globalizacijom pop muzike, oličene u popularnosti Elvisa Prislija i Bitlsa. Bio je drzak, zabavan i mladalački pokret, okrenut protiv vrednosti koje je nametnulo umetničko društvo. Iako su umetnici koristili najrazličitije vidove vizuelne komunikacije, zajedničko im je bilo interesovanje za masovne medije, masovnu proizvodnju i kulturu za mase.
Britanski izum
Iako se „proslavio“ u Americi, pop-art je nastao u Velikoj Britaniji sredinom 50-tih godina prošlog veka. Independent Group – IG (nezavisna skupina) iz Londona smatra se glavnim pokretačem; E. Paolozi, jedan od osnivača skupine, napravio je seriju kolaža Bunk! sastavljenih od nasumičnih isečaka iz novina, stripova, reklama i drugih grafičkih proizvoda koje su predstavljale američku kulturu, u ironičnom svetlu. Reč „pop“ izvedena je iz jednog od njegovih kolaža, u kome se reč pojavljuje u oblaku dima koji se puši iz pištolja. Kasnije, jedan od likovnih kritičara iskoristio je tu reč ne bi li dao ime ovom novom pravcu, zasnovanom na slici pop kulture.
Glavna ideja IG pokreta bila je da ospori tradicionalne stavove i da uvrsti vizuelne elemente masovnih medija u svet moderne umetnosti. Ugledali su se na Marsela Dišana i njegov dadaizam, i mrzeli su aktuelni apstraktni ekspresionizam. Naime, dadaisti su koristili iracionalne kombinacije nasumičnih slika i predmeta, ne bi li isprovocirali tadašnji establišment. IG je koristio slične tehnike, s tim što su popularnu kulturu koristili kao glavno sredstvo provokacije.
Američki proizvod
Pop-art umetnici u SAD-u nisu voleli apstraktni ekspresionizam. Nimalo! Tamo, pop-art se razvio kao reakcija protiv ovog aktuelnog pravca umetnosti, prvog koji je izbacio američku umetnost na globalnu scenu. Smatrali su ga previše introspektivnim i elitističkim. Oni su želeli da umetnost povrate u „stvaran svet“. Jedan od tih entuzijasta bio je i Džasper Džouns, koji je prvi počeo da koristi postojeće slike, kasnije ih uobličavajući, postavljajući pitanje „kakva je razlika između slike i stvarnosti“. Robert Rošenberg je takođe koristio postojeće slike, ali za razliku od Džonsa, on je koristio i kolaž i najrazličitije predmete, uglavnom pronađene na ulicama Njujorka.
Pored mnogih drugih velikih umetnika američkog pop-arta, kao što su Tom Veselman, Džejms Rozenkvist i Žorž Segal, ipak, postoje tri umetnika koja se izdvajaju. To su Klas Oldenburg, Roj Liktenštajn i naravno, Endi Vorhol.
KLAS OLDENBURG bio je umetnik pop-arta koji je prevashodno izabrao skulpturu kao medij komunikacije sa publikom. Tokom 60-tih bio je učesnik mnogih „hepeninga“, improvizovanih umetničkih događaja gde je učešće publike bilo važnije od samog proizvoda. Inspiraciju je nalazio u stvarima koje su ljudi kupovali da bi zadovoljili svoje potrebe. Njegova umetnost je puna “duhovite ironije” i kontradikcije – pravio je meke WC šolje od jastuka i čvrste čizburgere od gipsa. Voleo je da pravi skulpture u kontradiktornim veličinama, čineći male predmete velikim, i obrnuto; sve u cilju preispitivanja upotrebne vrednosti objekta i njegovo pravo “značenje i važnost”.
ROJ LIKTENŠTAJN je stvorio pop-art stil koji se bazirao na novoj i sve popularnijoj formi masovne komunikacije – strip. Posegao je za standardizovanim slikama tradicionalnog stripa na temu nasilja i sentimentalne ljubav, praveći jako uvećane kopije pojedinih kvadrata iz stripa, sa bezličnim pojednostavljenim crnim obrisom i tačkicama (rasterom) koje se vide u povećanju kod štampe u boji. Menjanje dimenzija tih slika od nekoliko santimetara, na nekoliko stotina puta veću površinu izazivalo je niz formalnih problema, koji su zahtevali doradu (npr. devojčin nos je morao biti nacrtan da izgleda dobro po konvencijama stripa). Njegov stil karakterišu ironija i humor, ali Lihtenštajn je u svom slikanju zadržao tradicionalan način upotrebe linija, oblika, tona i boje. Pridavao je veliku važnost disciplini u svom radu, ostavljao je malo mesta impulsu i emociji.
ENDI VORHOL je bio oličenje pop-arta. Prvobitno je bio „komercijalni umetnik“, koncentrisao se na slike masovne kulture, kao što su novine, stripovi, reklame, TV i filmovi. Otelotvorio je američki duh popularne kulture i uzdigao ga na muzejsku umetnost. Koristio je tuđe fotografije poznatih ličnosti, kao i proizvode široke potrošnje (od Merlin Monro do Campbell supe), za koje je smatrao da ih njihova banalnost čini interesantnijim, osećao je da im je sveprisutnost i masovno korišćenje oduzelo smisao i emocionalnu vrednost. Ono što ga odvaja od drugih umetnika je to što je mnogo pažnje posvećivao sopstvenom publicitetu. Kultivisao je sopstveni imidž kao poslovni model nerazdvojan od svoje umetnosti. Smatrao je i da slikarsko umeće nije od važnosti u svetu umetnosti, već sam umetnik i njegova ličnost.
15 minuta slave, ili…?
Pop-art je forma umetnosti koja je oslikavala važnost materijalnih stvari u životu pojedinca i njihovim svakodnevnim aktivnostima, koje su im pružale užitak. Pokret se oslanjao na izvlačenje materijala iz konteksta, samostalno ga prikazujući ili ga povezujući sa drugim slikama. Definisan je temama izvedenim iz popularne, masovne kulture, sa akcenatom na banalnost i ironiju.
Ovaj stil nije zamro – on i dalje živi. Evoluirao je, menjao se, inspirisao mnoge potonje umetnike. Njegovoj popularnosti doprinosi i njegova sveprisutnost na majicama, torbama, bedževima, olovkama, posterima, šoljama… Ovo je umetnički stil koji je izašao iz muzeja na ulice i postao legenda.
Umetnost se obraća ljudima na emocionalnom nivou, ali pop-art vas dotiče na nivou iskustva. Stvoren je iz naše svakodnevnice, Julie Maner.
Autor: Ivana Adamović
Izvor: kulturkokoška