Maus – priča o Holokaustu

Maus

Strip vrlo nepravedno „bije glas“ da služi uglavnom za razonodu i da je prvenstveno za decu. Međutim, kao i crtani filmovi (a možda čak i više), stripovi često i nisu baš namenjeni deci, a marta 1964. godine strip je i zvanično proglašen devetom umetnošću.

Godine 1992. autor Artur Art Špigelman (Spiegelman) je dobio Pulicerovu nagradu za strip Maus. Maus je prva grafička novela koja je dobila ovu prestižnu nagradu za novinarstvo i dokumentarnu prozu. Iako su mišljenja o samoj priči bila vrlo podeljena kada se strip pojavio, i dalje je vrlo aktuelan i ima kritičara koji ga smatraju najboljom grafičkom novelom ikada napisanom. Maus je veoma lična priča, koja iskače iz klišea prvenstveno zbog načina na koji je ispričana: svi likovi su stvarni, svi događaji i dijalozi su istiniti, ali su glavni likovi prikazani kao životinje, i to Nemci kao mačke, Jevreji kao miševi, Poljaci kao svinje, Amerikanci kao psi i Francuzi kao žabe.

Art Špigelman nam kroz ovaj strip prenosi dve priče: o svom ocu Vladeku, poljskom Jevrejinu koji je preživeo Holokaust, i o sebi, odnosno načinima na koji pokušava da sazna više o svojoj porodici, ali i da razreši sukobe i nesuglasice koje ima sa ocem. Samog sebe predstavlja kao čoveka koji se bori sa sopstvenim traumama i koji na početku nema baš mnogo razumevanja za svog oca, ali kako se priča razvija, njihov odnos se postepeno popravlja. Sa druge strane, Vladek je predstavljen kao neko za koga bi se kod nas reklo da je „težak čovek“, pomalo neurotičan i anksiozan, ali i vrlo egocentričan. Art u jednom delu stripa čak pominje kako je odlučio da se bavi umetnošću jer je to jedino polje na kome otac ne može da mu prigovara (jer se Vladek oduvek postavlja kao neko ko sve zna da radi bolje od drugih). Vladek takođe ima loš odnos sa svojom drugom ženom, za koju smatra da „nikada neće biti kao Anja“.

Anja, Vladekova prva žena i Artova majka, koja je takođe preživela Holokaust, ubila se 1968. godine. Ova tema se provlači kroz strip, ali kad god se pomene, vidi se distanca koju Vladek ima sa sinom. Ono što ovom stripu posebno daje na težini i dosta pokazuje distancu koja postoji između oca i sina je i to što se u prvoj knjizi Mausa može pročitati reprint jednog starijeg Špigelmanovog rada, Prisoner on the Hell Planet, u kome autor govori o samoubistvu majke i koji je zapravo duboko lična priča o sopstvenoj borbi koja je usledila (u poslednjem kadru sebe predstavlja u zatvoreničkom odelu, iza rešetaka). Vladek nije znao za ovaj rad (nije čitao sinovljeve stripove), slučajno ga je našao i ono što je pročitao ga je duboko potreslo, čak i priznaje sinu da je zaplakao, ali posle svega samo kaže kako je eto, dobro što se na taj način (crtanjem) izborio sa onim što ga je mučilo, a zatim brzo prelazi na drugu temu.

Međutim, veći deo priče je posvećen Vladekovom iskustvu iz Drugog svetskog rata. Pored toga što vidimo kako Vladek nije oduvek bio „matoro džangrizalo“ kakvo je sada, možemo pratiti njegov put od normalnog života u jednoj poljskoj provinciji, preko nemačke okupacije, do života u getu i na kraju u Aušvicu. Iako je bilo onih koji su Maus kritikovali kao „još jednu od knjiga o Holokaustu“, ova priča o mačkama i miševima je zapravo duboko ljudska. U stripu se mogu videti dobri i loši miševi, dobre i loše mačke, dobre i loše svinje. Međutim, tu su i brojne moralne dileme sa kojima se ljudi u teškim uslovima susreću. Šta mogu da uradim da zaštitim svoju porodicu? Da li sam dobro postupio? Koliko daleko su ljudi spremni da idu? Na kraju, da li su prijatelji i porodica vredni moje žrtve? Da li je potkazivač odvratno ljudsko biće bez srama i bez kičme ili je zapravo „pametan“ (jer je on u milosti, a ja koji sam prijatelju pružio zaštitu nisam – čak sam u opasnosti)? Da li stvarno „nemamo izbora“ i da li stvarno „samo slušamo naređenja“ ili ih zapravo obavljamo sa uživanjem? Šta čoveka može do te mere da slomi, da ne može dalje ili da čak postane zao?

Ipak, strip je dobio i negativne kritike: bilo je kritičara kojima je smetalo što neko od priče o Holokaustu pravi strip (mada, tom istom logikom, ni bilo koje drugo umetničko delo koje se bavi stradanjem bilo koje grupe ljudi ne bi bilo korektno). Mnogi su smatrali za problematično to što oca prikazuje u negativnom svetlu, pomalo stereotipno, a bilo je i kritika zbog toga što su ljudi predstavljeni kao životinje – posebno zato što je deo zvanične nacističke propagande bio takav da su Jevreji predstavljani kao glodari. Takođe jedna od kontroverzi koja je pratila ovaj strip je činjenica da su Poljaci predstavljeni kao svinje: u judaizmu, svinja se smatra nečistom (ne-košer) životinjom, pa je bilo onih koji su ovo videli kao vrlo proračunatu uvredu. Ipak, manje upućeni kritičari očigledno ne znaju da je i žaba ne-košer, a Špigelmanova žena Fransoaz je Francuskinja (koja je prešla u jevrejsku veru i sam autor je rekao da je bio problem kako nju predstaviti – kao žabu, miša ili neku treću životinju). Čini se da autor nije želeo da predstavi Poljake u negativnom svetlu – kroz strip se može videti dosta Poljaka koji pomažu prijateljima Jevrejima, ali i onih koji ih potkazuju – i kod njih, kao i kod bilo kog drugog naroda predstavljenog u stripu, ima i dobrih i loših ljudi.

Iako se bavi vrlo teškom i bolnom temom, u stripu ima smešnih momenata koji pokazuju da ljudi ipak mogu da se brane humorom u teškim situacijama. Takođe, u scenama u kojima se vidi neslaganje i loš odnos između Arta i Vladeka ima izvesne doze humora i njihovi dijalozi na momente deluju komično.

U svakom slučaju – Maus je strip za koji se emotivno morate pripremiti, ali ga svakako vredi pročitati.

Piše: Bojana Komarica/ P.U.L.S.E