Zato i i jeste lako s njom da deliš crni kruh, ona sama stremi k nama, jer je njeno telo tak’o sam njen duh.
Suzana
Suzana te sama vodi
Pokraj reke do svog kuta,
Čuješ brodić kako brodi,
Svu si noć kraj njenog skuta,
Draga ti je, tako huda,
Jer znaš da je poluluda.
Narandže ti da i čaja
Prispelog čak iz Kitaja,
Al kad ti je navrh usta
Da je tvoja duša pusta,
Ona baci čini neke
Pa od same čuješ reke
Da si njen od pamtiveka.
Zato ti i jeste lako
S njoj da deliš crni kruh,
Veruje ti ona slepo
Jer joj lepo telo tak’o
Sam tvoj duh.
A Isus je, sudbe teške,
Mnoga mora preš’o peške;
Gledajući tako ljude
Sa drvene svoje kule,
Reče, videv da ga slave
Samo oni što se dave:
“Svi nek ljudi morem hode,
Nek ih vodi do slobode!”
Al pre no što milost stiže,
Napušten, i skoro čovek,
Sam potonu Isus niže
Od mudrosti tvoje brižne
Kao kam.
Zato ti i jeste lako
S njim da deliš crni kruh,
Uzdaš se u njega jako
Jer je tvoje telo tak’o
Njegov duh.
Suzana te sama vodi
Za ruku, niz reku, dalje,
Svojim putem ka slobodi,
Odevena sva u tralje.
I dok medno Sunce sleće,
Na tu gospu naših reka,
Ona s tobom, izdaleka,
Povrh smeća gleda cveće.
Suočena deca s javom,
Što se rvu s morskom travom,
Za ljubavlju svak što žudi –
Ka njoj teži, ka njoj beži,
Zrcalo mu ona nudi.
Zato i i jeste lako
S njom da deliš crni kruh,
Ona sama stremi k nama,
Jer je njeno telo tak’o
Sam njen duh.
Prijevod: Dragoslav Andrić
Preuzeto iz: “Stereo stihovi, Antologija rock poezije”, Narodna knjiga, Beograd, 1983.