Kafkino pismo Mileni Jesenskoj: Sanjao sam te prošle noći, ne sjećam se tačnih detalja, ali znam da smo postali jedno

“…Ne daj, ako je to uopšte ikako moguće na ovom nepostojanom svetu (gde čovek bude prosto otrgnut i ne može sebi da pomogne), ne daj da Te zastrašivanjem otrgnu od mene, čak iako Te jednom, ili hiljadu puta, ili možda upravo sad, ili uvek možda uvek upravo sad, razočaravam. Uostalom, to nije molba, i nije upućena Tebi, ne znam kuda je upućena. To je samo mučno disanje izmučenih grudi…”

“Sanjao sam te prošle noći, ne sjećam se točnih detalja, ali znam da smo postali jedno. Ja sam bio ti, a ti si bila ja. Na kraju, počela si gorjeti. Pokušao sam vatru ugasiti odjećom, `mlatio` sam te kaputom, ali to nije pomoglo…samo je potvrdilo moj strah da se vatra ne može tako ugasiti. No, ti više nisi bila tu, a umjesto tebe sam gorio ja…`-

1921.

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas – je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa – niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče – dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se “škatule”, ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre – ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

Franc Kafka Mileni Jesenskoj:

(subota uveče)

Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.

Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene – hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to – presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.
***
Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: “Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu.”

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.
***
Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.
* * *
Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe – pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

Alea