Samoća je udes svih značajnih duhova; oni će u njoj katkad uzdisati, ali će je uvek, kao od dva zla manje – izabrati…
Biti sasvim svoj, sme svako dotle dok je sam: ko dakle ne voli samoću, taj ne voli ni slobodu, jer smo slobodni samo onda kad smo sami. Usiljenost je nerazdvojni drug svakoga društva, i svako društvo iziskuje žrtve, koje padaju utoliko teže ukoliko je vlastita individualnost jednog čoveka veća i znatnija. Prema tome, svaki će u tačnoj srazmeri prema vrednosti svoga ja izbegavati samoću, snositi je, ili voleti. Jer u njoj onaj koji je bedan oseti svu svoju bedu, veliki duh svu svoju veličinu, svaki oseća ono što jeste…
Takozvano ,,dobro društvo” priznaje snagu i darove svake vrste, samo ne darove umne; oni se čak smatraju kao nešto što je prokrijumčareno. Ono nas obavezuje da pokažemo bezgranično strpljenje prema svakoj ludosti, budalaštini, gluposti, tuposti: ali, naprotiv, lična preimućstva moraju za sebe da isprose oproštaj ili da se sakriju, jer umna nadmoćnost vređa već samim tim što postoji, te nije ni najmanje potrebno hteti još naročito vređati. Prema tome, društvo koje nazivamo ,,dobrim” nema samo tu rđavu stranu što pruža ljude koje ne možemo voleti i hvaliti, nego ne dopušta ni da mi sami budemo onakvi kako zahteva naša priroda; šta više, ono nas, radi harmonije s drugima, nagoni da se zgrčimo ili čak unakazimo. Duhovit govor ili duhovite primedbe samo su za duhovito društvo: u običnom društvu mrze te stvari; ko hoće njemu da se dopadne, tome je prva dužnost da bude plitak i ograničen…
Svaki čovek može da bude u potpunoj saglasnosti samo sa samim sobom, a ni sa prijateljem niti sa svojom dragom, jer razlike u individualnosti i raspoloženju donose uvek, ma kako malu, disonancu. Zbog toga se prava, duboka mirnoća srca i potpuno duševno spokojstvo, to posle zdravlja najveće zemaljsko blago, može naći samo u samoći, a kao trajno raspoloženje, samo u najdubljoj povučenosti. Ako je naše vlastito ja veliko i puno, onda uživamo najsrećnije stanje koje se na ovoj jadnoj zemlji može naći. Šta više, da kažem otvoreno: ma koliko tesno ljude da vezuju prijateljstvo, ljubav i brak, ipak je, na kraju krajeva, svaki čovek samo sebi samom iskreni prijatelj ili još najviše svome detetu. Što je nekome, usled objektivnih ili subjektivnih uslova manje potrebno da dolazi u dodir sa ljudima – to mu je bolje. Samoća i povučenost daju prilike da se njihove mane odjedanput ako ne osete, a ono barem pregledaju; naprotiv, društvo je podmuklo: ono pod imenom zabave, ćeretanja, društvenog uživanja skriva velika, čisto neizlečiva zla. Ono što mladež treba najpre da nauči, to je da nauči snositi samoću, jer je ona izvor sreće i društvenog spokojstva…
Čoveku koji je intelektualno viši od drugih, samoća pruža dvogubu korist: prvu, što je sam, i drugu, što nije s drugima. Ovu poslednju ćemo visoko ceniti, ako se samo setimo koliko usiljenosti, teškoća pa i opasnosti ovakvo druženje sa sobom donosi. – Sve naše zlo potiče otuda što ne možemo da budemo sami, kaže Labrier. Druževnost spada u najopasnije, možda čak i ubitačne sklonosti, pošto nas dovodi u dodir sa ljudima od kojih je većina moralno rđava a intelektualno tupa ili izopačena. Nedruževan je onaj koji takve ljude ne treba. Imati u sebi samom toliko da društvo postane nepotrebno već je stoga velika sreća jer gotovo sve naše patnje potiču iz društva, i što je duševno spokojstvo, koje je posle zdravlja najbitniji element naše sreće, u svakom društvu izloženo izvesnoj opasnosti, i što ono, prema tome, ne može da postoji bez samoće u jačoj meri…
Malo dete nada užasnu dreku čim ga ostave nekoliko minuta samo. Dečaku je samoća velika kazna. Mladići se lako udružuju; samo oni koji su među njima blagorodniji i plemenitiji traže samoću, ali im je ipak teško da sami provedu jedan ceo dan. Naprotiv, čoveku je to lako: on već može dugo da bude sam, i to tim više što biva stariji. Starac, koji je iz nestalih naraštaja sam ostao a uz to za uživanje života izgubio volju ili izgubio sposobnost, nalazi u samoći svoj pravi element…
Samoća je udes svih značajnih duhova; oni će u njoj katkad uzdisati, ali će je uvek, kao od dva zla manje – izabrati…
Onome koji, naročito u mlađim godina, ma koliko da ga je pravedna mržnja prema ljudima oterala u samoću, ipak ne može duže vreme da podnese njenu prazninu, – tome savetujem da se navikne da jedan deo svoje samoće ponese u društvo, da, dakle nauči da i u društvu donekle bude sam; da ono što oni kažu ne prima za gotovo; i da, šta više, ni moralno ni intelektualno ne očekuje od njih mnogo, pa da prema tome, u pogledu njihovih mišljenja, učvrsti u sebi onu potrebnu ravnodušnost koja je najsigurnije sredstvo da čovek postane pohvalno tolerantan. Tada on neće, iako je pored njih, biti tako sasvim u njihovom društvu, nego će se, odnosno njih, držati čisto objektivno; to će ga sačuvati od bliskog dodira sa društvom…
Iz: Paraneze i maksime, preveo Svetislav Predić, Legenda, Čačak, 2011.