Zuzana Čaputová, foto: Ian Langsdon/EPA-EFE/Shutterstock
Kako je to biti politička nada za čitav region? U zavisnosti od toga ko o njoj piše, 46-ogodišnja Zuzana Čaputova, predsednica Slovačke, mogla bi biti spas za Slovačku, centralnu Evropu, i centralnu i istočnu Evropu ili čitavu Evropu. Ona je usamljeni glas razuma u moru demagogije.
autor: Masha Gessen
Analitičari koji su je proglasili spasiteljkom regionalne demokratije slavili su njenu iznenadnu pobedu na predsedničkim izborima kao trijumf liberalizma u regionu koji kao da je odustao od ideala liberalizma. Ali Čaputova nije oličenje liberalizma – već politike, ako je razumemo kao važan i komplikovan razgovor o vrednostima i zajedničkim ciljevima. Na početku svoje kampanje mi je rekla da je donela dve odluke: neće prihvatati profesionalne „marketinške“ savete i emotivno će se distancirati od ishoda izbora. „Ljudi imaju pravo da znaju ko sam ja. Dala sam im predlog, a oni su mogli da odluče da li će prihvatiti tu ponudu ili ne“, rekla je.
Svi sa kojima sam pričala o njoj, pa i ona sama, prepričali su mi centralni događaj s početka kampanje kada joj je javno upućeno pitanje da li misli da istopolni parovi treba da usvajaju decu. Ovo pitanje je, rekla mi je, nedavno pokrenuto u slovačkoj javnosti. Većina drugih kandidata, koliko je mogla da primeti, pokušala je da izbegne odgovor. Slovačka je članica Evropske unije, ali i jedna od nekoliko zemalja koje još uvek ne dozvoljavaju istopolne brakove ni usvajanje dece istopolnim parovima, uprkos odlukama Evropskog suda. Kao i u mnogim državama istočne i centralne Evrope, LGBT+ prava se u Slovačkoj opisuju kao deo agende koju zapadni Evropljani nameću njihovom konzervativnom društvu. Suočena sa ovim pitanjem Čaputova je odgovorila da je, mada je odrastanje uz biološke roditelje idealno, ljubav bilo koja dva roditelja, kakva god da je njihova seksualna orijentacija, bolja od svakog sirotišta. Neki konsultant za kampanje bi joj rekao da je takav odgovor političko samoubistvo, a to je mislila i ona. Međutim, izgleda da je to bio početak njenog vrtoglavog uspona – ne zato što se većina birača slaže sa njenim stavovima, već zato što ih je privukla njena iskrenost i otvorenost, kao i spremnost da iznosi argumente.
Čaputova je ranije radila kao advokatica u oblasti životne sredine, dok je u izbornu politiku ušla u vreme naročito bolne krize u Slovačkoj. Februara 2018. u svojoj kući su ubijeni 27-godišnji istraživački novinar Jan Kucijak i njegova verenica Martina Kušnirova. Nakon nekoliko meseci istraga je došla do zaključka da su ubijeni zato što se Kucijak bavio poslovanjem moćnog biznismena Marijana Kočnera. Unajmljeni ubica je priznao, kao i jedan posrednik. U oktobru su Kočner i još dva muškarca optuženi za zaveru; izjasnili su se da nisu krivi. Tokom istrage otkriveno je kako je Kočner koristio političke veze; javno objavljeni dokazi obuhvatali su snimke njegovih razgovora sa visoko pozicioniranim predstavnicima pravosuđa. Sve to je imalo demorališući efekat na javnost, ali istovremeno i mobilišući: masovne demonstracije koje su spontano krenule kao reakcija na ubistva nastavile su se i prerasle u stabilan antikorupcijski pokret.
„Zaista se nalazimo na raskršću i videćemo da li će prevladati frustracije ili zahtevi za promene“, rekla mi je Čaputova u razgovoru koji smo prošlog meseca vodile u predsedničkoj palati u Bratislavi. (Dovoljno dobro govori engleski da razume moja pitanja ali je zbog preciznosti odgovarala na slovačkom, dok je njen saradnik prevodio). Često je pominjala reč „frustracije“ (frustrácie na slovačkom) što je preovlađujući sentiment koji vidi kao deo dužeg procesa, reakciju na izneverena obećanja nagomilana tokom proteklih 30 godina, otkako je Plišana revolucija okončala sovjetsku okupaciju Čehoslovačke. (Češka i Slovačka su se mirno razišle četiri godine kasnije.) „Osećate frustraciju kod ljudi koji nisu vodili dostojanstven život od novembra 1989“. Slovačkoj ekonomiji je krenulo nabolje posle krize krajem devedesetih, ali je na Indeksu boljeg života ova zemlja rangirana „ispod proseka“ u oblastima zdravlja, bogatstva i, što je najvažnije, subjektivnog blagostanja. Po tim merilima Slovačka kaska za Češkom, ali je slična Mađarskoj i Poljskoj, zemljama koje su se od politike okrenule demagogiji.
Na godišnjicu Plišane revolucije u novembru Čaputova je održala govor na trgu na kome su se pre 30 godina tiskale na hiljade ljudi. „Niko ozbiljan ne može da kaže da tada nije došlo do značajnih pozitivnih promena“, rekla je Čaputova, ali napominje da je „značajan deo slovačkog društva frustriran“. Iznela je svoju tezu o razlozima za osećaj frustracije: „Mada smo kao građani jednaki, suviše mnogo ljudi doživljava da se njihovo dostojanstvo i njihova prava ne poštuju u potpunosti. To znaju ljudi koji žive ispod granice siromaštva i koje svaki neočekivani trošak baca u očaj. Znaju mali poljoprivrednici koji nisu ostvarili svoja prava pred mašinerijom velikih zemljoposednika iza kojih je stala država. Znaju svi oni koji su zahtevali svoja prava koja im pripadaju po zakonu, da bi shvatili da se odluke suda ponekad mogu kupiti. To dobro znaju ljudi koji su drugačiji i koji pripadaju marginalizovanim grupama. Svi oni i mnogi drugi čekaju ono što smo kao društvo u obavezi da učinimo: da im pomognemo u ostvarenju poštovanja njihovog dostojanstva i njihovih prava.“
U postkomunističkim državama malo je političkih lidera, ako ih uopšte ima, koji su u stanju da sa takvom empatijom artikulišu tenziju između dobijenih šansi i izneverenih snova. Sa Čaputovom sam razgovarala dva dana nakon njenog govora i rekla mi je da je empatija ključni sastojak njene samosvesti i iskustva odrastanja u sovjetskom komunizmu i stasavanja u demokratskoj Slovačkoj. „Sećam ga se kao doba šizofrenije i dvoličnosti“, kazala je. „Imali ste privatnu i javnu stvarnost; o onome o čemu ste mogli govoriti privatno nije se moglo raspravljati javno – ili je moglo, ali uz posledice“. Imala je 16 godina u vreme Plišane revolucije i seća je se kao „trenutka istine“. Dvoličnost je prestala.
Kao studentkinja Čaputova je radila u lokalnoj vlasti u gradu Pezinok, gde je odrasla i gde živi i danas. Po završetku studija postala je advokatica aktivistkinja baveći se „strateškim parničenjem za građane suočene s problemima u državnim institucijama“. Posebno je poznata po svom radu na problemima životne sredine, zbog čega su je nazvali slovačka Erin Brokovič. Rekla mi je da joj je taj rad omogućio razumevanje funkcionisanja moći, ali i poštovanje za delotvornost aktivizma.
Predsednička funkcija je u Slovačkoj uglavnom ceremonijalna, mada je Čaputova i vrhovna zapovednica vojske. Ne može da utiče na donošenje zakona i svakako ne može imati onu vrstu direktnog uticaja kakav je imala kao parničarka. Ali dobila je specifičnu platformu, u svojoj maloj zemlji i na čitavom kontinentu. Iskoristila je to da zahteva transparentnost i pravdu u slučaju ubistva novinara. Takođe je koristi da podstakne nadu.
Biti oličenje političkih nada stotina miliona ljudi zastrašujuća je odgovornost. „Moram širiti nadu“, kaže Čaputova – bar u Slovačkoj. „Ali ta nada mora biti ukorenjena u stvarnosti. To znači da ako vidim da se u ovom društvu događaju negativne stvari, moram da ih imenujem i saopštim nudeći rešenja ili mogući put ka rešenju“. Taj proces, smatra ona, može biti „pročišćavajući“.
Na pitanje o teretu koji nosi oličavanje poslednje nade u moru frustracije, Čaputova odgovara: „Imate mišljenje različito od većine i pokušavate da ga se držite“. To je neobičan stav za izabranog lidera. Od pomoći joj je to što njeni saradnici i bližnji dele iste vrednosti. „Biti nezavisan i slobodan je oblik usamljenosti“. Pitala sam je da li misli na „samoću“ ili „usamljenost“. Neko vreme smo razmatrale razliku, uključili su se i njeni savetnici za medije i inostranu politiku, pa smo se dogovorile da bude „samoća“.
The New Yorker, 05.12.2019.
Prevela Milica Jovanović