Da li su Orban i Vučić – distopijska budućnost Evrope?
U poređenju s Orbánom, Putin je početnik. Ovde je stoput gore. Mađarska je u vlasništvu zapadnih i arapskih kompanija iz Zaliva, Jordana, Egipta, Turske. Orbánov savetnik je, na primer, Adnan Polat, koji je savetnik i predsednika Erdogana. István Tiborcz, Orbánov zet, ima poslove s njim. Polat sedi u premijerskoj loži kad ovaj dolazi u parlament. I ono što nije u vlasništvu stranih kompanija i zapadnog kapitala, u vlasništvu je Orbána i njegovih ljudi. Nema nezavisnih mađarskih kapitalista niti mađarskih oligarha. Postoji samo jedan. Viktor Orbán.
(Gašpar Mikloš Tamaš, Intervju, Peščanik, 27. avgust 2019.)
Toplo preporučujem ceo intervju poznatog disidenta Mikloša Tamaša, ne samo da bi razvideli trenutnu situaciju u Mađarskoj nego kako bi razumeli i njenu budućnost, a bogami se i zapitali kuda ide i šta će da preduzmu uticajne članice EU koje su do sada mlako i neuverljivo reagovale. Dok su se u Mađarskoj razvijali “novi” momenti fašističkog oblika vladanja, što će reći autoritarnog, a bogami i totalitarnog, dotle su Francuska, Nemačka, Italija i, već prežaljena, Velika Britanija samo opominjale Mađarsku, to jeste njenog neprikosnovenog “vođu” Viktora Orbana – da se ne igra sa vatrom. Drski Orban ne samo da se igrao sa vatrom već je napravio pravi “požar”: jedan kod kuće zbog svoje politike “Ja i niko drugi”, a drugi zbog migranata, jer u Mađarskoj se sprovode, najblaže rečeno, aparthejdske metodepočevši od (ne)prijema (žičano-električne ograde na granici) migranata u Mađarsku, do njihovog progona, ilegalnih mučenja, zatvaranja, itd.
Viktor Orban je strpljivo i sistematično razgrađivao demokratske institucije u zemlji i upravo je zbog ovog razgrađivanja i obesmišljavanja svega onoga na čemu počiva moderna demokratija (sloboda, jednakost, solidarnost) Orban postao najautentičniji primer modernog populiste koji ne preza ni od primene antidemokratskih “veština”, ako je to neophodno. Ako pratite razvojni put Viktora Orbana u politici, mogu se povući jasne paralele sa onom metodikom na koju je ukazala Hana Arent, kada je opisivala razvoj i jačanje nacizma u Nemačkoj – a to ima veze upravo sa onim, već navedenim, obesmišljavanjem institucija koje slobodno društvo znače i tzv. orbanizacijom istog tog društva. Orban je vremenom dezintegrisao ili pak promenio smisao i namenu, svemu čega se dotakao, a pri tome nije naišao na nikakav značajniji otpor, niti kod kuće a niti u Evropi, kao ni u svetu. Građani Mađarske su naprosto ili prihvatili Orbanove “promene” kao neophodne i “logične” ili su se pak pomirili sa time da mu nema ko stati na put i ugroziti njegovu apsolutnu vlast.
Borba sa Šoroševim otvorenim univerzitetom, kao i Orbanova isključiva i nasilna antimigraciona politika, primeri su kako on ume biti konkretan i opasan kada želi, dok je, uglavnom, sve ostalo radio polako, bez preterane agresije, ali i bez, ruku na srce, nekog preteranog otpora građana. Orban je uspeo čak i svoje najljuće političke oponente, ultrancionaliste iz stranke Jobik, da domestikuje i preuzme njihovu veliko-nacionalisitičku politiku, vešto koristeći mitove i legende o stvaranju mađarske države, kao što je spretno rabio mit o mađarskom neevropskom poreklu. Na kraju je i sopstvenu partiju, Fides, obesmislio i sveo na njega samog, tako da mu danas naprosto nema premca u Mađarskoj, a kao takav postao je uzor svim populisitčkim političarima koji su počeli da cvetaju po Evropi, a bogami i svetu, kao pečurke posle kiše.
Ozbiljnu orbanizaciju u Srbiji je proveo AV, koji je – danas je to više nego očigledno – preuzeo njegovu poliitčku agendu i metodiku: obesmisli-preuzmi, pa vladaj! AV-ovska medijska strategija, na primer, potpuno odgovara onoj Orbanovoj, a to znači preuzeti što je više moguće medija u svoje ruke, a ostale držati na kratkom lancu ili ih, po potrebi, uništiti. Medijska kontrola je ključna za održavanje na vlasti, i tu je AV iskombinovao svoja šešeljevska iskustva sa novim Orbanovim “dostignućima” i napravio Frankeštajna, kome danas u Srbiji niko ništa ne može, a što je najgore i EU u njemu vidi saveznika, pa žmuri na njegove autoritarne sklonosti. Strpljivo je i sistematično, baš kao Orban, uništio je medijsku scenu. Preko svojih posrednika otkupio je dve televizije sa nacionalnom frekvencijom (Prva, O2), a dve je već držao u svojim rukama, ili pak imao presudan uticaj na njih. A ako pridodamo i RTS, koji mu uglavnom podilazi ili, ako ništa drugo, ne bavi se aktivnostima opozicije u afirmativnom smislu, onda imamo medijsku scenu koja je napravljena posle uspešne akcije “spaljivanja zemlje”.
Sve veze između AV-a i Orbana nisu nimalo slučajne, i preko Orbana možemo pratiti i genealogiju AV-a, ali sa tom razlikom što je AV ipak uspeo da napravi “svoj put” u koji je ugradio svekolike i svakojake polit-populističke trikove i gadosti, pa mu tome može pozavideti i sam Orban. Zastrašujuća je, ali ne nerealna, pomisao da su Orban i Vučić distopijska budućnost Evrope, pa ih zato tako “paze i maze” EU službenici. Ono jeste da se prave ljuti i umeju ponekada i da lupe šakom od sto, ali to je samo farsa za javnost, jer ova dvojica diktatora su uzor onoj Evropi koja postaje sve jača i uticajnija i gde uspevaju razni džonsoni, vildersi, lepenovi i ostali orbani. Možda će se jednom pričati da se tu rodio i novi fašizam, ko zna? Razlog više da se borimo i da ne dozvolimo ovim sociopatama da nas povedu u novu ratnu kataklizmu jer im je to cilj, bez obzira kako se predstavljali. I zato, ustajte vi prezreni na svetu, došao je čas da jasno i glasno kažete: Smrt fašizmu!