Da li smo sposobni da učimo od onih koji su se ujedinili da fašizmu kažu NE?
Pre nego što je drugi krug regionalnih izbora u Francuskoj održan u nedelju, većina prognoza je ukazivala da će pet, možda šest regionalnih vlada pasti u ruke Nacionalnom frontu (FN). Međutim, francuski narod se sabrao i izašao na glasanje u mnogo većem broju nego što je bilo ko očekivao. To je rezultiralo time što je ksenofobična, rasistička stranka, koja je neprijateljski nastrojena prema svemu od suštinskog značaja za duh i dostojanstvo Francuske, poražena u svim utakmicama na kojima je trebalo da pobedi. Neki će biti iznenađeni zbog ove čudne zemlje, koja nikada nije dostojanstvenija nego kada je na ivici provalije. Oni će brinuti, i to s pravom, da je bila neophodna situacija izuzetne opasnosti, prave pretnje po naciju, pre nego što su Francuzi povratili zdrav razum i krenuli putem razuma. I ja, kao ni mnogi drugi, neću pokušavati da sakrijem svoje zadovoljstvo zbog toga što vidim da uobraženi nitkovi FN-a pucaju po šavovima i ponovo govore svojim rečnikom i autentičnim tonom, odnosno rečnikom mržnje i razjarene mase. To je, zapravo, bila pobeda Republike – trijumf narodnog otpora.
(Pobeda Francuza nad bandom Le Pen, Bernar-Anri Levi, Danas, 18. decembar 2015.)
E, tako se to radi… Svest o opasnosti koju predstavlja radikalno-desna partija Nacionalni front solidarisala je građanke&građane Francuske republike i, barem za sada, onemogućila fašistima da dođu na vlast. Nadajmo se da ovo znači i početak kraja popularnosti ultradesničara u Francuskoj, kao i u celoj Evropi, i da građani neće više nasedati na njihov jeftini populizam i propagandu mržnje i netrpeljivosti prema strancima. Francuska je bila, još od svoje Velike revolucije 1789, uzor i svetlo nade za sve one koji teže demokratskim vrednostima i žele promene u društvu u kojem sami žive. Kao što su prosvetiteljski mislioci onog doba bili mahom Francuzi koji su nagoveštavali “novo doba”, tako je i sama Francuska postala uzor, svetionik slobode, prva Republika od koje je strahovala mahom monarhistička Evropa. Neki su se čuveni ljudi svog vremena otvoreno nadali da će im francuska Republika podariti slobodu, to jeste da će ih osloboditi od stega ancient regime i stvoriti moderno društvo i u njihovim državama; tako je recimo nemački filozof Hegel za Napoleona rekao da je došao “na belom konju” verujući u njegovu istorijsku misiju širenja ideja francuske revolucije po celom svetu; nemački pisac i državni funkcioner Volfgang Gete je u Napoleonu takođe video veliku šansu za zaostalu, iscepkanu, feudalnu Nemačku da postane moderna država; u Španiji je slikar Goja sa oduševljenjem dočekao Napoleona, ali se brzo razočarao kada je video kakav teror sprovode francuski vojnici nad španskim narodom.
Francuska revolucija je značila promenu za celu Evropu ili barem nadu da je moguće stvoriti bolje i slobodnije društvo. Zato je teroristički udar na Francusku bio dodatno bolan za sve Evropljane, ali i ceo svet i sve ljude koji cene demokratske vrednosti jer teroristi su tako napali ne samo na jednu slobodnu zemlju već i na način života koji se danas “podrazumeva” u slobodnim i demokratskim društvima. Koliko je demokratija krhko i nežno biće i kako lako možemo ostati bez te nade u bolje i pravednije društvo (demokratija je beskonačan proces koji podrazumeva uvek više slobode i prava za sve ljude) svedoči nam upravo skorašnji teroristički napad u Parizu koji je otvorio Pandorinu kutiju i mobilizirao ultradesničare da, na talasu straha i panike kod građana, pokušaju da preuzmu vlast. Mislili su fašisti da im je teroristički napad ISIS-a seo kao “kec na deset” i da će ubedljivo pobediti u prestravljenoj Francuskoj. Ali, desilo se nešto što fašisti nisu očekivali: Francuzi su prepoznali odakle dolazi prava opasnost i solidarisali se kako bi pobedili zlo! Nadam se da je ovo poučna lekcija za celu Evropu i da će ona sama uskoro uspeti da ukloni tumor fašizma koji se širi preko tzv. ultradesničarskih partija koje danas, nažalost, sede i u evropskom parlamentu. Nadam se da ćemo i mi iz ovoga nešto naučiti u budućnosti, kada već u prošlosti nismo znali.
Demokratija je uvek na testiranju jer po sebi predstavlja dinamičan proces stalnih promena, otvaranja granica, širenja horizonta svekolikih sloboda. A iskustvo nas uči da, što je više slobode u jednom društvu, to su i perspektivnije mogućnosti za njeno manipulisanje. To je ono što je kontradiktorno i predstavlja stalnu opasnost po samu demokratiju, jer bez onih koji će odražavati njenu dinamiku i čuvati njene tekovine – ona je samo mrtvo slovo na papiru ili pak zbir lepih želja. Strah ili pak zamor od demokratskih procesapokazala se kao ciklična konstanta svakog otvorenog društva i tu šansu onda pronalaze retrogradne, konzervativne ili pak ultra-radikalno varijante raznih političkih provenijencija. Na krhkost demokratskog bića je ukazivao još Platon govoreći o tome kako razni demagozi i potencijalni tirani upravo u demokratiji nalaze mogućnost da prevare građane i ubede ih kako je “čvrsta ruka” vlasti bolja od “slabašne” volje građana.
Sa demokratijom vam je vrlo slična situacija kao sa Frojdovom čuvenom “nelagodom u kulturi”, jer su nam demokratke promene, kao i one kulturne,često nejasne, apstraktne a ponekada i nepotrebne ili pak opasne. Razlog tome je budućnosna srž demokratskih promena jer se one uglavnom pokazuju/dokazuju u bliskoj nam ili dalekoj budućnosti. Brza, ad hoc rešenja nude nam oni nepromišljeni i željni vlasti po svaku cenu, a demokratija je proces koji nema kraja i koji se stalno se širi u horizintu budućnosti. Koliko ćemo prostora dati demokratskim promenama zavisi, naravno, samo od nas kao i od naše samosvesti o tome koliko su nam te promene neophodne – a trebaju nam više od “hleba i igara” koje nam nude populistički političari i zastupnici ličnih interesa.
Koliko su demokratski procesi mukotrpan i težak proces najbolje znamo mi koji živimo u Srbiji. Bože, šta smo sve proživeli u poslednje dve i po decenije, pa to ne bih poželeo nikome. Ne vredi kukati, nije viteški a ni demokratski, već nam valja razvideti šta i kako da menjamo u našem društvu. Pa za početak da se manemo onih “zvona i praporaca” na koje je ukazivao još Dositej Obradović i racionalno promislimo o tome gde živimo i čemu se nadamo. Znam, slika našeg društva danas je tamna (kao Maljevičev Crni kvadrat) i ne nudi puno nade u boljitak, ali ako prestanemo da se borimo, onda nam preti opasnost da potonemo još dublje (a možda može i dublje) i ostanemo “mračni vilajet” Evrope. A takve nas ni Evropa neće hteti… Zato se moramo boriti, da dokažemo onima koji bi da nas ostave zaglavljene u sopstvenom blatu da ne pristajemo i da možemo drugačije. Malo nas je, razjedinjeni smo, uplašeni, usamljeni – pa zar je ikada bilo drugačije? Mislite na to na sledećim izborima i dajte šansu onima koji mogu, koliko-toliko, da upristoje ovu državu… Ne, ne propagiram ovde niti jednu političku opciju ili stranku, ali od nečega moramo početi. Negde moramo podvući crtu i reći da ispod toga se više ne može ići…
Današnje političke elite nas sigurno ne vode u bolju budućnost i zato im se valja suprotstaviti na izborima. Znam, ni opozicija nam nije mnogo bolja i sve smo ih već videli na delu, ali hajde da menjamo ono što predstavlja veće, strašno zlo. Da li sam nerealan? Tražim nemoguće? Ne, samo želim da svi stavimo prst na čelo i razmislimo malo o našoj budućnosti… Neka za početak naša borba bude usmerena na izbore, a posle ćemo da vidimo šta i kako dalje… Bez promena nema nade ni za vojvođanske autonomaše, ni za pobornike tzv. jedinstvene Srbije… Ni leve ni desne… Ni konzervativne, ni liberalne… Zato bi nam u budućoj godini poželeo malo više razumnosti, solidarnosti i građanske hrabrosti da promenimo društvo u kojem živimo. Zar je to toliko teško?
(Autonomija)