 opasan. A totalitarizam se tek začeo u nacizmu i staljinizmu i njegovo vreme tek dolazi – kako je to sjajno uvidela Hana Arent, neposredno nakon nazvršetka Drugog svetskog rata, u svom delu Izvori totalitarizma. A slučajno ili ne, u isto vreme Džordž Orvel je napisao svoju 1984 koja je najperspektivnija knjiga tog, a bogami i našeg vremena, jer vrlo plastično opisuje kako će taj totalitarizam izgledati. Da li će 1984 ostati samo distopijski roman ili naša surova realnost – zavisi isključivo od nas, a kako trenutno vidimo ona se polako pretvara u ono o čemu je pisao Džordž Orvel.){kind=link}
Za razliku od diktature i autoritarnog oblika vladanja, totalitarizam je više psihologija nego ideologija. Ova dva oblika vladanja daju neki prostor, ma kako mali, za nešto slobodnije i drugačije od sebe pa samim tim i kritički raspoloženo, dok totalitarizam ne dozvoljava ni tu mogućnost. On je totalan jer ulazi u glavu svakog pojedinca i u potpunosti narušava njegovu autonomnu osnovu – zato je totalitarizam više psihologija nego ideologija i zato je toliko(apsolutno) opasan. A totalitarizam se tek začeo u nacizmu i staljinizmu i njegovo vreme tek dolazi – kako je to sjajno uvidela Hana Arent, neposredno nakon nazvršetka Drugog svetskog rata, u svom delu Izvori totalitarizma. A slučajno ili ne, u isto vreme Džordž Orvel je napisao svoju 1984 koja je najperspektivnija knjiga tog, a bogami i našeg vremena, jer vrlo plastično opisuje kako će taj totalitarizam izgledati. Da li će 1984 ostati samo distopijski roman ili naša surova realnost – zavisi isključivo od nas, a kako trenutno vidimo ona se polako pretvara u ono o čemu je pisao Džordž Orvel.
Da li mi živimo u totalitarizmu? Ne još, ali mu se opasno približavamo. Mi danas u Srbiji imamo na delu meki oblik diktature ili demokratski autoritarizam. Diktatura jednog čoveka i jedne stranke koja je u celosti prožeta likom i delom Aleksandra Vučića, gotovo je u potpunosti preuzela sve segmente društva, dok državne institucije već drži u svojim rukama. Danas Vučić kontroliše tok novca(ekonomiju), medije(javnost), a bogami i batinu(policiju i vojsku), a o sudstvu i tužilaštvu i da ne pričamo, tako da je njegova diktatura apsolutna. No, ipak, Vučiću je stalo da održi privid demokratije u društvu pa, tu i tamo, ostavlja poneki skromni kutak odakle se mogu čuti i glasovi kritike, ali su oni tako tihi i jadni da, u principu, samo potvrđuju pravilo diktatorske volje – a ona je merilo naše stvarnosti. Za pola decenije svoje vladavine Vučić je postepeno preuzeo celu državu u svoje ruke, a društvu ostavio tek toliko prostora da može da diše i preživljava. Nije to bio neki silovit napad niti politički cunami koji je u jednom talasu srušio sve, ne, Vučić je sve to odradio spontano, da ne kažem demokratski, uz malu pomoć prijatelja i njihovog kapitala. Uspeo je da postane i ostane cenjen državnik na Zapadu, partner na kojeg može da se računa i sve u svemu taj čovek je pripremio teren za mirnu i dugogodišnju vlast u Srbiji. No, bez obzira koliko ta vlast i moć izgledala monumentalno i trenutno nenarušiva ipak ona ima svoju Ahilovu petu, to jeste slabost koja celu građevinu moći (kao Beograd na vodi) može dovesti u opasnost. A ta slabost nije ništa drugo ili niko drugi do sam Aleksandar Vučić… On svoju vlast nije zasnovao na čvrstoj ruci i čeličnoj volji već na mekodiktatorskim postulatima, što će reći na: prilagodljivosti, dovitljivosti i snalažljivosti. Karakter današnjeg predsednika nije tvrdoautoritaran već, pre bi mogli reći, savitljiv i gibak, to jeste u mogućnosti da se prilagodi svakoj situaciji i datim okolnostima (kao voda, prilagodi se svakoj posudi – što bi rekao Meša Selimović). Ne bi bilo nemoguće da recimo i dođe do smene vlasti, na sledećim izborima – što je, ruku na srce, malo moguće, a da Vučić ostane na mestu predsednika države i to ne samo po sili zakona jer je legitimno izabran na izborima, već i po ličnom nahođenju i „izboru“. Taj čovek bi bez problema sutra našao zajednički jezik sa nekom budućom strukturom vlasti i ponudio svoje državničko „iskustvo“ koje je stekao gradeći odnose sa Zapadom, ali i Rusijom i Kinom, te bi na taj način zadržao poziciju predsednika.
Problem Vučićeve stranke SNS-a je upravo ono na čemu je ona i izgrađena – sam Aleksandar Vučić, jer ona u potpunosti zavisi od onoga šta će on napraviti. Bez Vučića-vođe SNS je gomila anonimusa i preletača koji će za čas da pređu u neku drugu političku opciju ukoliko su oni, kao i njihovi interesi, ugroženi. No, bez obzira na Vučićev karakter i model njegove vladavine postoji nešto što mora mnogo više da nas brine od njegove sposobnosti političkog prilagođavanja koja je izgrađena na makijavelističkoj psihologiji: vlast (cilj) opravdava sredstva. Vučić je postao prototip „uspešnog“ političara i vladara kojem se dive neke političke strukture diljem Evrope jer je uspeo u onome o čemu one još mogu samo da sanjaju. Za ove političke strukture sama Evropa ili bolje rečeno EU je veliki teret koji im onemogućava da se razmašu i postanu upravo ono što je Vučić danas u Srbiji – diktator(i) ili autoritarne političke vođe. Političari kao što su Le Pen-ova iz Francuske ili Vilders iz Holandije mogu samo da žale što nisu iskoristili priliku, kao što je to Vučić uradio, i preuzeli vlast a potom objavili rat na svim frontovima i samoj EU – što Vučić ne sme da uradi pre svega jer ne predstavlja tako jaku i uticajnu državu kao što su Francuska i Holandija, ali i iz svojih lično-političkih interesa. Nažalost ili na sreću (zavisno na čijoj ste strani), Le Penova i Vilders nisu uspeli da zajašu na talasu nacionalističkog i ksenofobičnog populizma koji su sami stvorili, a bili su tako blizu… Ali tu su države tzv. Višegradske četvorke (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska) koje u Vučiću sigurno ne vide problem za Evropu i njene demokratske vrednosti već, naprotiv, prototip vladavine kojoj i one same teže. U Austriji Štraheovi „Slobodnjaci“ ulaze u vlast zajedno sa mladim Kurcom koji me sve više podseća na Vučića sa svojim populističkim trikovima i šarenim lažama izgrađenim na snovima i strahovima građana. Da, Evropa se na naše oči menja i njenu političku agendu sada kroje antievropske, ksenofobne i nacion-šovinističke snage koje više i ne kriju svoje ciljeve. Evropa se ponovo i iznutra zatvara jer su konzervativne i retrogradne sile došle u poziciju da odlučuju, a posledice će biti dalekosežne. Eto to je taj sindrom „vučić“ koji se proširio diljem Evrope i opasno zapretio samoj EU. Nekako smo uspeli, kao onomad sa Miloševićem, da Evropi predočimo kakva je budućnost čeka ukoliko ne sačuva jedinstvenost i slogu u svojoj raznolikosti. Prototip koji je napravljen na prostorima „brdovitog Balkana“ pokazao se uspešnim i sada je samo pitanje vremena i resursa kako bi postao dominantan u budućnosti same Evrope.
A totalitarizam? Ma koliko vam to čudno zvučalo on je naša mračna budućnost. Nakon nacizma i staljinizma, kao dva najveća totalitarna pokreta u dvadesetom veku, danas hitamo u susret novom i do sada nepoznatom obliku totalitarizma koji će, za razliku od svojih predhodnika, biti možda zasnovan na drugim načelima ali ništa manje, pre mnogo više, totalitaran u svojoj suštini. Za razliku od diktature i autoritarnog oblika vladanja, totalitarizam je više psihologija nego ideologija. Ova dva oblika vladanja daju neki prostor, ma kako mali, za nešto slobodnije i drugačije od sebe pa samim tim i kritički raspoloženo, dok totalitarizam ne dozvoljava ni tu mogućnost. On je totalan jer ulazi u glavu svakog pojedinca i u potpunosti narušava njegovu autonomnu osnovu – zato je totalitarizam više psihologija nego ideologija i zato je toliko(apsolutno) opasan. A totalitarizam se tek začeo u nacizmu i staljinizmu i njegovo vreme tek dolazi – kako je to sjajno uvidela Hana Arent, neposredno nakon nazvršetka Drugog svetskog rata, u svom delu Izvori totalitarizma. A slučajno ili ne, u isto vreme Džordž Orvel je napisao svoju 1984 koja je najperspektivnija knjiga tog, a bogami i našeg vremena, jer vrlo plastično opisuje kako će taj totalitarizam izgledati. Da li će 1984 ostati samo distopijski roman ili naša surova realnost – zavisi isključivo od nas, a kako trenutno vidimo ona se polako pretvara u ono o čemu je pisao Džordž Orvel.