Kada se osvrnemo na 16 godina politike Angele Merkel prema Balkanu vide se usponi i padovi, pri čemu cilj konačnog približavanja Srbije Evropskoj uniji nije postignut. Vreme je za novi pristup Nemačke ključnom akteru koji može da ubrza ili blokira put ka evropskoj budućnosti čitavog regiona – Srbiji.
Vest da će nemačka kancelarka Angela Merkel prilikom jednog od svojih poslednjih zvaničnih putovanja na toj funkciji posetiti Beograd bila je iznenađenje. Da li je cilj posete bio da nagradi svog prijatelja i partijskog kolegu iz Evropske narodne partije, Aleksandra Vučića, ili možda da iskoristi ovu oproštajnu posetu da najavi budući kritički odnos svog naslednika ili naslednice? Izbor destinacija, Beograda i Tirane, ne ostavlja prostora za previše nade. Da je želela da pošalje poruku podrške reformski orijentisanim snagama u 6 zemalja Zapadnog Balkana, posetila bi Skoplje i Prištinu.
Nema sumnje: kada na jesen Angela Merkel napusti kancelarsku fotelju završiće se jedna era ne samo nemačke, već i evropske politike prema Balkanu. Tokom 16 godina njenog mandata mogu se identifikovati različite faze i strategije kojima se vodila kancelarkina balkanska politika, koje su obeležile njene posete Beogradu. Prilikom prve posete Beogradu 2011. njeno povlačenje podrške tadašnjem predsedniku Tadiću se podudarilo sa njegovim silaskom sa vlasti nekoliko meseci kasnije. Tada je ponestalo strpljenja za Demokratsku stranku, njeno oklevanje i neuspeh u sprovođenju neophodnih reformi na putu ka članstvu u EU. Njenu posetu 2015. obeležila je snažna podrška posvećenosti tadašnjeg predsednika Nikolića i premijera Vučića pristupanju EU, nakon što su pristupni pregovori otvoreni 2014, kao i oživljavanje procesa normalizacije odnosa sa Kosovom kroz Briselski sporazum, potpisan iste godine.
Od tada u Berlinu vlada mišljenje da ako iko može da ubedi građane i građanke Srbije da treba napraviti kompromis u vezi sa Kosovom, onda je to bivši nacionalista Vučić.1 Dogovor je bio sledeći: u zamenu za napredak u vezi sa kosovskim pitanjem, EU će tolerisati odsustvo napretka na polju demokratizacije i vladavine prava u Srbiji. Ovaj pristup nije doneo rezultate i trebalo ga je preispitati još 2018, kada je postalo jasno da Vučić nije preterano spreman da razgovara o Kosovu, što se dalo videti iz loše organizovanog unutrašnjeg dijaloga o ovoj temi. Međutim, Merkel nije promenila svoju strategiju i zato se poslednja faza njene politike prema Srbiji razvlači sve do danas, na štetu demokratije u Srbiji i kredibiliteta EU.
Bez značajnih reformi od poslednje posete Merkel 2015.
Situacija u Srbiji danas je sumorna: ocene međunarodnih organizacija o stanju demokratije, vladavine prava i medijskih sloboda drastično su snižene, izveštaji o napretku ka pristupanju EU nikada nisu tako nedvosmisleno ukazivali na nedostatke, a od decembra 2019. nije otvoreno nijedno novo pregovaračko poglavlje. Politički pluralizam je nestao od poslednjih parlamentarnih izbora u junu 2020, budući da vladajuća koalicija od tada ima većinu od 93% u Narodnoj skupštini Srbije, a pravosudni sistem, mediji, kao i navodno nezavisne institucije zarobljene su od strane članstva SNS-a lojalnog Vučiću. Prema istraživanju Vestminsterske fondacije, 65% mladih aktivno razmišlja da napusti zemlju.
Ipak, jedna stavka u bilansu (ne)uspeha nemačke kancelarke posebno zabrinjava – od njene poslednje posete 2015. Vlada Srbije nije sprovela nijednu značajniju reformu na polju takozvanih „osnova“, to jest poglavlja 23 i 24 o pravosuđu i osnovnim pravima i slobodama. To povlači pitanje da li iko danas još uvek veruje da se Aleksandar Vučić promenio i naučio iz svojih grešaka iz vremena kada je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i da želi da postigne kompromis u vezi sa Kosovom i uvede Srbiju u EU? Kao definitivni dokaz da se dešava upravo suprotno treba samo poslušati neki od njegovih govora prilikom komemoracija godišnjica ratnih događaja iz devedesetih. Svaka drugačija procena bi u najboljem slučaju bila izraz naivnosti, a u najgorem namerno odbijanje da se prizna šteta naneta evropskom projektu u Srbiji.
Uspeh ekonomske i propast političke strategije
Sve u svemu, kao što se često dešava u spoljnoj politici Angele Merkel, njena ekonomska strategija je uspela, dok je politička doživela neuspeh. Nemačke kompanije su poslednjih godina uložila oko 3 miliona evra u Srbiji i otvorile više od 65.000 radnih mesta, što dokazuje da je Srbija postala privlačna destinacija, posebno za dobavljače nemačke autoindustrije. Ipak, čini se da ovo stanje stvari nije dugoročno održivo, budući da nemačke firme uživaju mnogobrojne povlastice dobijene od srpskih vlasti, ali istovremeno posluju u miljeu pravne nesigurnosti i odsustva vladavine prava. Ovim kompanijama je takođe potrebno da kvalifikovani radnici i radnice ostanu u zemlji, umesto da emigriraju u zemlje EU, a najviše u Nemačku.
Ipak, treba priznati da gospođa Merkel nije imala lak posao u pokušaju da održi pritisak sprovođenja reformi istovremeno održavajući dobre odnose sa Srbijom. Za razliku od 2011. godine, u Srbiji danas ne postoji prava politička alternativa, nerešeno pitanje migracija ka Evropi dodaje realpolitički pritisak, dok kancelarkin najbliži evropski partner, francuski predsednik Makron, ima sopstvene ideje o proširenju EU. Najveći politički problem, za koji je Merkel sama odgovorna, jeste da ona nikada nije imala polugu kojom bi ozbiljno uticala na Vučića, zbog njihove bliske veze unutar Evropske narodne partije. Predsednik Srbije vešto koristi sve mogućnosti koje mu pruža status kancelarkinog čoveka na Balkanu kako bi nastavio da obezvređuje institucije i večno odlaže reforme.
Čemu se možemo nadati u budućnosti? Prvo, da će nemačka kancelarka iskoristiti ovu posetu ne samo da bi se oprostila od svog prijatelja, nego i da pošalje jasnu poruku za buduće odnose Srbije sa Nemačkom, jer se čini da je jedno jasno: nemačka politika prema Balkanu mora se promeniti. Potrebno nam je manje saučesništva, a više kritičkog angažmana. Sledeći kancelar ili kancelarka Nemačke i ministar/ministarka spoljnih poslova treba da se vrate spoljnoj politici zasnovanoj na vrednostima. Realpolitički, pragmatički pristup može se donekle razumeti, ali Zapadni Balkan je deo Evrope, a proces integracije treba da harmonizuje zakonodavstvo na osnovu zajedničkih vrednosti iz člana 2 Ugovora o EU. To nije moguće sa srpskom političkom elitom koja još uvek, 20 godina nakon završetka rata, poriče genocid u Srebrenici i ulogu Beograda i Miloševićevog režima u potpirivanju etno-nacionalističkih politika širom regiona, što je dovelo do krvavog raspada Jugoslavije. U 2021. godini je potrebno da Angela Merkel iskreno preispita probleme nastale njenom posetom pre 10 godina.
Evropski zeleni dogovor i novi ekološki pokreti su nada za budućnost
Usvojivši Evropski zeleni dogovor, EU na raspolaganju ima privlačnu ponudu u obliku transformativne vizije za budućnost, koju podržavaju regionu preko potrebni izvori finansiranja. Kroz ovaj okvir bi mogla da se sprovede liberalizacija energetskog tržišta Srbije, kako bi se oslobodio potencijal za solarnu energiju i energiju vetra, kao i da se sprovede zamena zastarelih individualnih ložišta u domaćinstvima, kao što je učinjeno u Istočnoj Nemačkoj kroz kredite Kreditne ustanove za rekonstrukciju (KfW). Pospešivanje regionalne trgovine robom i energijom i osnaživanje specijalnih tužilaca za finansijski kriminal u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i proširenje mandata nove Kancelarije specijalnog javnog tužioca EU na sredstva iz evropskih fondova u Srbiji su samo neke od ideja koje bi Srbiji dale zamajac za modernizaciju. Sve što je potrebno su politički akteri koji bi preuzeli ove ideje i preveli ih u praktične politike. Dobra vest je da se oni polako bude i da je nova vrsta politike moguća i neophodna nakon ere kojom su dominirale Tadićeva DS i Vučićeva SNS. Širom Srbije raste i razvija se scena inicijativa građana i građanki koje se bore za zaštitu životne sredine i vladavinu prava. Pored uobičajenog međuvladinog nivoa angažmana, upravo bi ove inicijative mogle biti novi partneri za nove nosioce vlasti u Berlinu.
Autor je direktor beogradske kancelarije Fondacije Heinrich Böll.
Preveo sa engleskog Nemanja Georgijević
1. Ovaj argument je delimično zasnovan na ideji da se nepopularne reforme najbolje sprovode tamo gde vladajuća koalicija ima tradicionalno jako uporište među glasačima. Poredeći to sa nemačkim iskustvom sa Agendom 2010, kontroverznom socijalnom reformom koju je predložila koalicija socijaldemokrata i Zelenih predvođena kancelarom Šrederom, tvrdi se da bi Vučić bio bolji nosilac kompromisa u vezi sa Kosovom od predstavnika koalicije levog centra