Licemerno bi bilo ne prihvatiti ideju dvojca Socijalističke partije Srbije, Ivice Dačića, koji kormilari strankom i nekom vrstom neimara duha, Milutinom Mrkonjićem, da se u Beogradu ne podigne spomenik Slobodanu Miloševiću. Srbija je danas država tačno po meri Slobodana Miloševića, odnosno po meri politike koju je vodio.
DEJAN KOŽUL
Osakaćena, osiromašena, zagledana u sopstveni pupak kao centar sveta, u potpunosti bezosećajna za tuđu patnju, država koja se i dalje hrani istim onim mitovima proizvedenim u labaratoriji SANU, država koja je na kraju jedina stekla nezavisnost tako što su je prethodno svi ostali napustili … Sad, može se ovde dodati još štošta, pa možda bi se čak dalo i diskutovati o nasleđu vožda, kako su mu tepali onomad, ali pravi garant izrečenoga čine oni koji Srbiju danas vode.
A sve je započelo poprilično bezazleno nakon teksta koji je objavljen na internet stranici Russia Today koji je prvostepenu presudu Radovanu Karadžiću, u kojoj se kaže kako „nema dovoljno dokaza da je Slobodan Milošević bio dio zajedničkog kriminalnog poduhvata (plana čišćenja teritorija od nesrpskog stanovništva)“, stavio u kontekst potpunog oslobođenja Miloševićeve krivice, ukazavši da je ta vest morala biti na naslovnicama svetskih medija. No, to se, pogađamo, nije desilo jer bi takva vest razotkrila međunarodnu politiku kontra Miloševića. Nije osvanula u svetskim, ali je itekako osvanula u srpskim medijima i srcima.
Trebalo je neko vreme, valjda i zbog finalizacije procesa formiranja „nove“ Vlade Srbije, da se ova vest prilagodi za domaće prilike, a kao na volej vest je dočekao Milutin Mrkonjić, osvedočeni prijatelj porodice Milošević, možda i najdosledniji „socijalista“ koji svake godine na godišnjicu smrti obilazi lipu u dvorištu porodične kuće Slobodana Miloševića, pod kojom snove sneva upravo On.
A pre tog voleja valja dodati da je, za razliku od Mrkonjića, Ivica Dačić, Miloševićev mali od palube i naslednik na čelu stranke, nalazio svake godine priliku da eskivira ovaj hepening, pravdajući svoje odsustvo neizbežnim poslovima, a o Miloševiću se nikad nije eksplicitno izjašnjavao. Sve što je govorio da je možda i imao grešaka, ali da ostavlja istoriji da mu sudi. Prvi puta, barem javno, oglasio se i sam.
„Ovim je Haški sud priznao ne samo da Milošević nije bio kriv, već i da su optužbe protiv Srbije, SR Jugoslavije i njega bile pogrešne i lažne, a one su poslužile za oštre ekonomske sankcije. Zato sam nedavno govorio da će doći vreme kada će se, kao u slučaju Iraka, postaviti pitanje opravdanosti zapadne politike prema Srbiji, uključujući i bombardovanje“, poručio je Dačić.
Mali od palube, Ivica Dačić, napokon se odvažio da javno progovori o svom večnom šefu, velikom voždu (FOTO: Lupiga.Com)
E, to je Mrkonjić primio na prsa, nabacio sebi na desnicu i raspalio: „Svi smo znali da Milošević nije kriv. On treba da dobije ulicu i spomenik u Beogradu. Ja ću to da zatražim na njegovom grobu za njegov rođendan 20. avgusta“.
Dopunimo ovu informaciju najavom da će socijalisti tražiti da se spomenik izgradi na Slaviji, na trgu koji je u fazi renoviranja kako bi se, između ostalog, izmestile i kosti Dimitrija Tucovića, kojeg mnogi smatraju prvim socijalistom u nas, ali koji je za razliku od onih Miloševićevih, a i njega samoga, doista to i bio. Osnovao je prvu stranku sa socijaldemokratskim predznakom u Kraljevini Jugoslaviji, istinski se zalagao za socijalnu jednakost građana, koji je sagledavao sve mane naroda kojem pripada, koji je ukazivao na kolonijalne odnose Srbije prema kosovskim Albancima, zalagao se za stvaranje nadnacionalne balkanske države, a insistiranje na nacionalnim državama smatrao je temeljem za nove sukobe. Sve o čemu je Tucović govorio pre više od 100 godina zgaženo se sa sladostrašćem od njegovih, nazovimo to tako, naslednika.
Ako su Mrkonjić i Dačić, ali i Aleksandar Vulin njegovi naslednici onda je sve u redu sa idejom da umesto njega mesto na Slaviji zauzme Slobodan Milošević.
Tucovića isterati sa Slavije, a na njegovo mesto staviti “pravog socijalistu” – Slobodana Miloševića (FOTO: N1)
Činjenice su odavno obešene za svako drvo u Srbiji i odavno više ne igraju nikakvu ulogu. To što njima još uvek raspolažu brojni svedoci Miloševićeve politike, bili oni u Vukovaru, Sarajevu, negde na Kosovu, porodica Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, pa na kraju i svi mi koje je Miloševićeva politika okrznula i ostavila bez vidljivijih fizičkih posledica, ali sa brojnim onim manje vidljivim i jednako bolnim, najmanje je važno. Uostalom, brojnim činjenicama služili su se i u Haškom tribunalu kad su osuđivali Miloševićeve generale. Da li su pomogle da se prihvate kazne za zločine? Nisu.
Da je po Miloševiću i sledbenicima mu, svi mi koji se sećamo njegove „veličine“ najkorisniji bi bili pod zemljom. To je njihov najbolji proizvod. Najkonkretniji. Jer mrtva usta ne govore. Prepreke bi bile otklonjene, a spomenik bi odavno bio realnost. Ovako je pitanje na kojoj prepreci će zapeti ta ideja i na koji način će se pokušati ukloniti?
Lupiga.Com