I posle tri meseca pisanja o ekstremno lošim uslovima u kojima rade zaposleni u pojedinim stranim kompanijama izostaje reakcija države
Ograničavanje vremena za odlazak u toalet, saveti da radnici nose pelene, padanje u nesvest zbog visokih temperatura i klima kojih u proizvodnim halama nema ili ne rade, ponižavajući odnos menadžera prema zaposlenima, zabrana sindikalnog organizovanja, samo je deo spiska lošeg postupanja poslodavaca, koji je podugačak, baš kao i spisak firmi koje su u Srbiju došle da za male pare dobiju radnu snagu.
Milorad Panović iz UGS Nezavisnost nereagovanje države na nepoštovanje prava radnika naziva “genocidom nad sopstvenim narodom” jer u kompanijama nisu dozvoljeni sindikati, ali se ne poštuju ni osnovna ljudska prava.
“Jura je samo jedan primer, mnogo ih je takvih, Kalcedonija, Golden lejdi i mnogi drugi. Država ćuti, a treba da se zna da je to problem, jer većina kompanija koje dođu nema ozbiljnu proizvodnju. Ako se desi da im se nešto ne svidi ili država odluči da poveća porez za 0,1 odsto, oni mogu da se spakuju za 24 sata i odu negde drugde”, ističe Panović za Danas.
Željko Veselinović, predsednik UGS Sloga, kaže da je pogrešno takve kompanije zvati “stranim investitorima”, jer oni to nisu.
“Oni ne donose novac, njima država daje subvencije, a oni dolaze ovde jer dobijaju jeftinu radnu snagu. U takvim fabrikama, koje ljudi u inostranstvu zovu lešinarskim, u Srbiji radi više od 100.000 radnika. Država im daje novac, gradi hale i ne stoji iza zaposlenih”, navodi Veselinović.
Nekada je takvih fabrika najviše bilo u Istočnoj Evropi, napominje, a danas ih je najviše u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji i kod nas.
“Primetili ste da najviše njih ide na jug Srbije, jer je tamo nezaposlenost najveća i logično je da će ljudi najpre pristati da rade za male pare. A država šta radi? Umesto da stoji iza radnika, ona krivi novinare, sindikate i zaposlene da rade protiv države, ne obraćajući pažnju u kakvim uslovima rade građani, ističe Veselinović.
Primeri dobrog poslovanja
Sagovornici Danasa tvrde da su nemačke kompanije primer dobrog poslovanja i izdvajaju nekoliko njih – Svarovski, Boš, Leoni. Upravo u Leoniju UGS Nezavisnost ima 900 članova i organizovanje sindikata se od starta nije dovodilo u pitanje.
“U Leoniju imaju kutiju u koju radnici ubacuju primedbe ukoliko ih imaju. Oni kojima se primedba odbaci dobiju po 500 dinara, ali ukoliko bude usvojeno, radnik dobije nagradu od 1.000 do 5.000 dinara”, kaže Milorad Panović.
Prema rečima Željka Veselinovića, za komunikaciju sa sindikatima otvorene su uglavnom samo nemačke i američke kompanije, dok sa svim ostalima postoji problem. Svi posluju po sličnom principu, tvrdi on, sa državom dogovaraju minimalne plate, ljudi prolaze kroz obuku tri meseca, nakon čega ih ostavljaju da rade na ugovor, koji se stalno produžava. Neretko se dešava, napominje Veselinović, da pojedine firme zaposlene menjaju upravo na ta tri meseca, tokom kojih rade besplatno jer su na obuci.