Izlazak iz JCPOA ozbiljno šteti i američkoj sposobnosti da dogovori buduće sporazume o zaustavljanju širenja nuklearnog naoružanja, recimo sa Severnom Korejom. Zašto bi bilo koja zemlja potpisala jedan takav sporazum sa SAD-om i pristala na ozbiljne ustupke koji se od nje time zahtevaju, ako smatra da nepromišljeni američki predsednik može za par godina da odbaci sporazum?
Prošle nedelje Donald Tramp je povukao jedan od najopasnijih poteza od kada je postao predsednik SAD-a: izašao je iz Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije (JCPOA), poznatog i kao Iranski nuklearni sporazum. Tom odlukom je poništio višegodišnji teški rad naših diplomata, koji su uspeli da ustanove izuzetno strog skup ograničenja i inspekcija kao garanciju da Iran neće napraviti nuklearno oružje. Istovremeno, Tramp je zalupio vrata pred ranije izglednom mogućnošću detanta između Irana i SAD-a.
Važno je razumeti da JCPOA nije samo sporazum između SAD-a i Irana. To je sporazum sklopljen i s našim partnerima iz grupe P5+1 – Velikom Britanijom, Francuskom, Kinom, Rusijom i Nemačkom. A podržao ga je i Savet bezbednosti UN-a. Trampovo povlačenje dodatno pojačava napetosti u odnosima s našim najvažnijim demokratskim saveznicama Francuskom, Velikom Britanijom i Nemačkom. Te zemlje i dalje podržavaju sporazum i uporno ponavljaju da je on u najboljem interesu za njihovu sopstvenu nacionalnu bezbednost.
Tramp je takođe odbacio i savete svojih bezbednosnih zvaničnika – generala Džozefa Danforda i ministra odbrane Džejmsa Matisa. Njih dvojica su više puta ponovili da je ugovor u nacionalnom interesu SAD-a. Mnogi profesionalci širom sveta iz oblasti ograničenja nuklearnog naoružanja i nacionalne bezbednosti slažu se sa ovom procenom. Kao i u slučaju klimatskih promena i povlačenja iz Pariskog klimatskog sporazuma, Tramp je izabrao da ignoriše stručni konsenzus i svrstao se uz jednu malu ideološku frakciju. Posledice te odluke će biti katastrofalne po globalnu bezbednost.
Izlazak iz JCPOA ozbiljno šteti i američkoj sposobnosti da dogovori buduće sporazume o zaustavljanju širenja nuklearnog naoružanja, recimo sa Severnom Korejom. Zašto bi bilo koja zemlja potpisala jedan takav sporazum sa SAD-om i pristala na ozbiljne ustupke koji se od nje time zahtevaju, ako smatra da nepromišljeni američki predsednik može za par godina da odbaci sporazum?
Da se razumemo, nema sumnje da je iranski režim uključen u mnogo toga lošeg – podržava Asada u ratu protiv sirijskog naroda, kao i nasilne ekstremističke grupe poput Hezbolaha u Libanu i Hamasa u Palestini, a krši i ljudska prava u samom Iranu. Međutim, ako smo iskreno zabrinuti zbog tih iranskih politika, a ja jesam, izlazak iz nuklearnog sporazuma je najgori mogući potez. Posle toga biće mnogo teže suočiti se sa svim ovim problemima. Nažalost, kada je Tramp objavio svoju odluku nismo od njega čuli nikakvu strategiju, već samo uobičajeno hvalisanje.
Samohvalisanje, kao i ponižavanje Irana nisu put u bolju budućnost. Moramo razgovarati sa iranskom vladom ne bismo li uspostavili bolji odnos sa iranskim narodom te oblikovali konstruktivniju ulogu koju bi Iran mogao igrati u regionu. Trampov pristup sve to otežava. On je već ojačao tvrdolinijaše unutar iranskog režima, koji se ionako osećaju udobnije kada je Amerika neprijateljski nastrojena prema Iranu, nego kada se ponaša razumno i miroljubivo.
Posle 17 godina rata u Avganistanu i 15 godina rata u Iraku američki građani ne žele da budu umešani u još jedan rat bez kraja na Bliskom istoku. Oni ne žele da budu uvučeni u regionalni sukob između Sunita i Šiita, Saudijske Arabije i Irana. Ali strahujem da će upravo to biti ishod Trampove politike. Svakoga ko je sklon da odmahne rukom na ove strahove podsetio bih da je Trampov novopostavljeni savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton pre par godina napisao članak pod naslovom „Da bismo sprečili iransku bombu, moramo bombardovati Iran“. Utisak je da izlaskom iz nuklearnog ugovora i obelodanjivanjem namere da pojača konflikt, Tramp i njegova administracija pripremaju izgovor da učine upravo to.
Treba se podsetiti da put ka ratu u Iraku nije počeo iznenada 2003. Taj rat se pripremao mnogo godina, odlukama koje su u trenutku kada su donete izgledale relativno nevažno, ali koje su na kraju dovele do najgore spoljnopolitičke brljotine u istoriji naše zemlje. Rat u Iraku je imao ogromne posledice koje nismo predvideli i sa kojima još uvek nismo uspeli da izađemo na kraj, niti ćemo to uskoro uspeti. Zapravo, jedna od tih neočekivanih posledica bilo je i osnaživanje uticaja Irana u Iraku i na drugim mestima širom regiona.
Naivno je misliti da probleme koje smo izazvali upravo nepromišljenom upotrebom sile možemo rešiti na isti način. Međutim, Trampov ratoborni prošlonedeljni govor jasno je usmerio američku politiku ka istom onom cilju koji je ležao u osnovi rata u Iraku – promeni režima. Pravo američko vođstvo i prava američka moć ne ogledaju se u našoj sposobnosti da dižemo stvari u vazduh, već u sposobnosti da povežemo sukobljene strane, izgradimo međunarodni konsenzus oko zajedničkih problema i zatim mobilišemo taj konsenzus da se ti problemi i reše. To je ono što smo učinili kada smo potpisali JCPOA. Nažalost, predsednik Tramp je sada izabrao da povede našu zemlju drugim, znatno opasnijim putem.
Preveo Rastislav Dinić – Peščanik