U Srbiji pogled na svet prepušten – nacionalističkoj patologiji
Mislio sam da ovaj tekst započenem sa Eni Brnabić, ali ipak ne.
Od Brnabićke mnogo je važnija Nataša Kandić. Ovu prvu mediji guraju među 150 najmoćnijih ljudi na planeti, ovu drugu valjaju po blatu. Prva, možda, i smatra da joj je mesto u flotili svetskih moćnika, druga sebe ne vidi u oboru zvanom Srbija, već u zajednici zasnovanoj na ljudskim pravima, pravdi i vladavini prava.
Čime Nataša Kandić iritira nacionaliste, ovdašnje i ine?
Pa, time što u pitanje dovodi njihove omiljene mitove. Recimo, mit o našoj naciji kao žrtvi. Ne samo da dovodi u pitanje taj mit, nego debelo dokumentuje tom mitu suprotnu ulogu počinioca. Ona i njena udruga, već se dugi niz godina koliko hrabro, toliko i ustrajno, trude da prosečnom Srbinu, i ne samo njemu, osveste činjenicu da su zločini počinjeni u ime nacije, prvo, sastavni deo njegovog identiteta, da se, drugo, sa tim zločinima mora nekako izboriti, a najbolje tako da se ti zločini istraže, zabeleže, dokumentuju i priznaju. Kako bi nakon suočavanja i priznanja mogao, treće, da nastavi dalje. Kao moralna i autonomna osoba, a ne kao ništarija i skot.
A slika zločina nimalo nije prijatna. Ona iritira, suočava visokonaponske sinove nacije sa elastinom u kičmi, sa bednim držanjem u danima kada je trebalo pokazati da žumanca nemaju veze sa polom i etnicitetom, nego sa karakterom.
Jesu li ikoga iznenadili napadi na Natašu Kandić nakon što se u medijima pojavila vest da je nominovana za Nobelovu nagradu? Među nacošima, Kandićka je ozloglašena kao izrod i strani plaćenik koji subverzivno deluje protiv Srbije i srpskog naroda. Kao albanski lobista, ona, jel’te, fabrikuje lažne dokaze protiv Srba. A naročito se, sa ocenom odličan 5, ističe u ulozi agitatora srpske krivice za rat i zločine. Ništa bolji nisu, po mišljenju kaloričnih patriotskih analitičara, ni oni koji su je za Nobela predložili. Sve skupa, reč je o antisrpskom ološu, čiji radni dan počinje, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, smišljanjem gadosti na račun Srbije i Srba. A jedna od tih gadosti upravo je i ova nominacija.
Opskurnih, malignih i dezorijentisanih patriota ima svuda. Etničkih ludaka, takođe. Svetu ne manjka ni morbidnih ljubitelja div-junaka, koje normalan svet drži za notorne zločince. Kao ni kandidata voljnih da njihovo zlodelo prvom prilikom nastave. Pa, ako već takve hulje i protuve postoje svuda, po čemu se, onda, Srbija razlikuje od ostatka sveta?
Pa, po tome što je u Srbiji, državi koja sebe vidi u EU, institucija političkog komentara prepuštena nacionalističkoj desnici, da ne kažem srbijanskoj političkoj patologiji. Pripadnici političke klase nisu našli za shodno da o nominaciji Nataše Kandić prozbore ni jednu reč.
A i čemu bi? Bolje je ćutati, nego javno srati.
Kada bi od suočavanja sa prošlošću zavisio ulazak Srbije u EU, napušili bismo se mi nargila, napušili i to baš. Slična je stvar i sa sposobnošću ovdašnjih idiota da uvide da je rad Nataše Kandić, kao i Fonda za humanitarno pravo – mali, ali važan korak ka uspostavljanju pravde. Ako smo danas bliže EU, nego što smo to juče bili – onda smo bliže zahvaljujući upornom radu, hrabrosti i oštrom jeziku Nataše Kandić, a ne digitalizaciji, elektronskoj upravi i Eni Brnabić, a pogotovo ne zahvaljujući Zevsu Vučiću.
