“Generala Vladimira Lazarevića dočekali su političari, predsednici niških opština, sveštenstvo i rodoljubive Nišlije”, izvestili su vazda objektivni srbijanski tabloidi o povratku još jednog srpskog “superheroja”, koji je u “haškom kazamatu” proveo ravno deset godina, od presuđenih mu 15.
“Generala Vladimira Lazarevića dočekali su političari, predsednici niških opština, sveštenstvo i rodoljubive Nišlije”, izvestili su vazda objektivni srbijanski tabloidi o povratku još jednog srpskog “superheroja”, koji je u “haškom kazamatu” proveo ravno deset godina, od presuđenih mu 15. Njega su tog četvrtka, 3. decembra, od aerodroma “Konstantin Veliki” u Nišu pa do kuće pratili bajkeri elitne 63. padobranske brigade Vojske Srbije, sa svojim karakterističnim crvenim beretkama ispod kaciga. Lazarević je u Niš stigao avionom Vlade Srbije, a da se on ne bi osećao usamljenim, društvo su mu pravili – logično – ministri pravde i odbrane, bezvezni Nikola Selaković i notorni Bratislav Gašić. Na aerodromu su mu doček priredili ministar rada, cirkusant Aleksandar Vulin, kao i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, za koga takođe postoje sumnje da je učestvovao u organizovanju zločina na Kosovu. Svetom vodicom sve ih je poškropio raško-prizrenski vladika Teodosije, a generalu su klicali i predstavnici grada Niša i udruženja veterana ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Lazarević se u mučeničkom maniru pohvalio kako je preživeo “haško gubilište”. Tabloidi, kao i ubedljiva većina srbijanskih medija, prećutali su zašto je on uopšte dopao “haškog kazamata”.
Lazarević je, kao bivši komandant Prištinskog korpusa tadašnje Vojske Jugoslavije, osuđen jer je podržavao činjenje ratnih zločina širom Kosova od strane njegovih podčinjenih. Osuđen je jer je Haški tribunal utvrdio da je obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima vojske za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje stanovništva. Sud je nepobitno utvrdio da je od kraja marta do sredine juna 1999. godine sa Kosova proterano oko 700.000 albanskih civila. Proterivanje je, naravno, bilo praćeno masovnim ubistvima, silovanjima, pljačkom, paljenjem kuća i verskih objekata.
Sva je sila sveta stigla da pozdravi osuđenog zločinca, pardon, superheroja (FOTO: Radio slobodna Evropa)
Generala Vladimira Lazarevića su, dakle, sačekali vladini fukcioneri i tako još jednom jasno pokazali da nedvosmisleno podržavaju zločinačku politiku Miloševićevog režima. Funkcioneri iste one Vučićeve vlade koja se zalaže za “normalizaciju” odnosa u “regionu”.
Nešto pre toga, u javnosti je obelodanjeno da se priprema rehabilitacija zloglasnog kvislinga i hitleroljupca, generala Milana Nedića. Doduše, nije poznato na koji način ga je moguće rehabilitovati, s obzirom da je samom sebi presudio pre nego što je dočekao zasluženu smrtnu kaznu. Nakon što su rehabilitovali Dražu Mihailovića, a pre toga gotovo konsenzualno izjednačili partizane i četnike, zašto ne bi rehabilitovali i Nedića, čoveka koji je 1942. godine, prvi u Evropi, izvestio Firera da je Srbija “Juden frei”, to jest “očišćena” od Jevreja.
Što bi rekao jedan moj prijatelj, najbolje je da srbijanske vlasti odmah rehabilituju i Hitlera, pa da tako ne moraju da se muče sa pojedinačnim rehabilitacijama njegovih sledbenika i dobrovoljnih dželata. Ali, čitava fora zapravo nije u tome. Kvaka sa rehabilitacijama fašističkih i nacističkih slugu iz Drugog svetskog rata zapravo ima veze sa današnjicom. Srbijanske se vlasti, sada je to već potpuno očito, pripremaju za rehabilitaciju svih onih koji su pred Haškim tribunalom osuđeni za monstruozne ratne zločine, etnička čišćenja, genocid…
Na taj način, vučići, dačići, nikolići će – rehabilitovati i same sebe. Rehabilitacija srbijanskog fašizma iz Drugog svetskog rata, sem što (konačno) predstavlja jasno priznanje da sama Srbija tada nije bila na strani antifašističkih pobednika, zapravo je samo pledoaje za – i zvaničnu – rehabilitaciju srbijanskog fašizma iz devedesetih godina prošloga veka. Samo je u takvoj državi moguće uz trubače dočekivati haške osuđenike, a ne mariti ni za tuđe ni za sopstvene žrtve. Samo je u takvoj državi i sa takvom političkom, akademskom, intelektualnom i crkvenom elitom, moguće poslati poruku da je general Lazarević “uzor mladima”.
I očito je i da jeste. Evo, u Novom Sadu su 28. novembra gradom paradirali pripadnici klerofašističke organizacije “Obraz”, neonacističkog “Nacionalnog stroja” i ultradesničarskih “Naših”. Oni su jasno istakli svoje simbole, iako su Obraz i Nacionalni stroj upravo srbijanske vlasti zabranile. “Naši” su takođe u javnosti postali poznati po organizovanju linča protiv onog marginalnog, antiratnog i građanskog, dela Srbije, kao i po tome što su seirili i palili zvaničnu vojvođansku zastavu. Ovaj put, nisu palili vojvođansku, ali su gazili i čistili svoje fašističke cokulezastavom Lige socijaldemokrata Vojvodine. Istovremeno su upućivali pogrde i samom Aleksandru Vučiću, koji im tobož nije po ukusu zbog navodno izrazitog zapadnog kursa njegove lične politike. Policija je obezbeđivala taj skup i nije smela da ga zabrani. Iako su ekstremisti umalo zapalili zgradu Gradske biblioteke u Novom Sadu, interventne jedinice policije su to samo ćutke posmatrale. Jer klerofašisti i neonacisti su bili “zaštićeni” tako što su nosili veliku fotografiju Vladimira Vladimiroviča Putina. A dosad se nikada nije desilo da policija prekine skup koji je “zaštićen Putinom”.
I onda se na WC papiru pojavio simbol “Obraza” (FOTO: Autonomija.info)
Sasvim je sigurno da performans ovog šljama u Novom Sadu nije bio nimalo slučajan. I potpuno je jasno da iza njega stoje proruske snage, koje sve više vršljaju Srbijom i manjim bosanskohercegovačkim entitetom, Republikom Srpskom. Te snage su to, uostalom, vrlo brzo i same priznale. Naime, kada se u Skupštini Srbije simbol “Obraza” 1. decembra pojavio u toaletu, na WC papiru i kada su mediji to preneli, odmah je reagovao – a ko bi drugi – bački vladika Irinej, koga čak i unutar Srpske pravoslavne crkve njegovi drugari zovu “Saruman”. Taj vladika, koji je i crkveni PR, u ime Sinoda SPC uputio je nаjoštriji protest Skupštini Srbije, jer se – prema njegovom tumačenju – u parlamentu nаšao toаlet-pаpir nа kome je nаcrtаn “Hristov krst”.
“Taj gest vrh srpske crkve je ocenio kao bogohulan i zatražio pronalaženje počinilaca, jer to nа nаjgrublji mogući nаčin vređа ne sаmo hrišćаne – prаvoslаvne, kаtolike i protestаnte – nego i svаkog vernikа, pа i svаkog čovekа zdrаve pаmeti”, preneli su mediji to saopštenje u kojem se kao državni neprijatelj apostrofira Novinska agencija Beta, koja je prva prenela vest o toaletnom “Obrazu”. Kako je moguće da je Irineju i celom Sinodu promakao “detalj” da na toalet papiru nije bio “Hristov krst”, već simbol zabranjene klerofašističke organizacije, koja zapravo skrnavi “Hristov monogram”, poznat i kao “labarum”? Naravno da njima to nije promaklo, oni na taj načinsvesno manipulišu, lažu i bogohule, jer je potpuno jasno da su – ne samo duhovni – pokrovitelji “Obraza”.
S druge strane, poslanik koji je dojavio novinarima za postojanje takvog toalet papira, ujedno je rekao i da nema ništa protiv toga, jer je “Obraz” zabranjen pa samim tim nema veze šta se radi sa simbolom “nepostojeće” organizacije i gde se on stavlja kao “ukras”. Drugim rečima, poslanik se slaže i sa onim grafitom koji postoji u Novom Sadu i koji je pored simbola “Obraza” dopisao “guzni” SPC, naravno, nije osudio niti činjenicu da su klerofaštisti i neonacisti te subote, 28. novembra, u Novom Sadu u svoj rušilački pohod krenuli upravo ispred Vladičanskog dvora, lepe, starinske kućerine u kojoj stoluje Saruman, pardon Irinej. Nisu im smetali neonacistički simboli koje su nosili okupljeni, ali im je – eto – smetao obrazovski guz-papir. Uzalud sociolozi građanske provenijencije sada upozoravaju da skupovi organizacija poput “Obraza” zapravo nikad nisu bez uticaja državnih struktura, policijskih i bezbednosnih pre svega. Uzalud podsećaju da su ovakva organizacije pandan “Tigrovima”, “Belim orlovima” i ostaloj fauni iz ratova devedesetih godina, koja je služila za organizovanje klanja po susednim zemljama, dok ova toaletna udruženja treba da posluže obračunu sa “unutrašnjim neprijateljem”. Jer, istovremeno, nakon osam godina čekanja, novosadsko tužilaštvo donelo je odluku da odustane od krivičnog gonjenja većine članova Nacionalnog stroja, koji su kamenovali mirnu kolonu antifašista što se 7. oktobra 2007. godine okupila u glavnom gradu Vojvodine kako bi onemogućila neonaciste da na ulicama Novog Sada proslave rođendan Hajnriha Himlera.
To je bila više nego jasna poruka tužilaštva ekstremistima: izvolite, igrajte se ponovo ljudskim životima. Uostalom, mladi ste, a uzor su vam dželati. Eno, u subotu, 5. decembra, “navijači” Partizana su 20 minuta bez prestanka pevali “Pola Mađar, pola ustaša” fudbalerima Vojvodine, koji su ih razbili sa 2:0 usred Beograda i to sa desetoricom igrača… Nacionalisti, uostalom, uvek završe u kolaboraciji sa fašizmom i na kraju balade ispadnu luzeri. Kao i u svakoj baladi, nema tu srećnog kraja ni za koga. Ali, nema ni dovoljno betona da se zatrpaju i sakriju sve masovne grobnice i zločini iz devedesetih godina. Rehabilitujte, dakle, do mile volje. Ceo svet ionako odavno zna šta ste (u)radili.
Lupiga.Com