Pismo koje je poslato danskom-kurdskom političaru Serdalu Benliju od strane kurdske novinarke Asje Tekin koja je tokom protekla dva meseca bila u kurdskom gradu Džizre koji je pod opsadom turskih oružanih snaga i tokom koje je ubijeno više stotina civila. Poput drugih stanovnika, ona je zarobljena u gradu. Ovo pismo je stiglo neposredno nakon izveštaja o tome da su turske oružane snage bombardovale i spalile 60 civila u dva odvojena podruma u Džizreu.
Autorka: Asya Tekin Produkcija: Alliance for Kurdish Rights Prevod: Sabo Tabi
Ulica Bostanci broj 23, kraj Džudi, Džizre … Ovo je naša nova adresa koju ne možemo izbrisati iz svesti. Pitam se koliko ljudi je prošlo ovom ulicom. Pitam se koliko ljudi se očešalo o [zidove] ove ulice, mračne poput crnog bunara, dok su išli niz nju. Možda sam se i ja očešala o njene cigle, hladne kao led.
Vrisci dece, žena, mladih i očeva koji su ovde u ulici Bostanci 23 odzvanjaju nam u ušima. Ulica koja je bila mesto na kom su srećni ljudi igrali i pevali sada je centar bola koji nikada neće prestati, nikad neće nestati. 28 ljudi je plakalo kada je glas iz telefona vrisnuo: „Došli su.“ Vika, još vriske, ženski glasovi su se mogli čuti preko telefona. Glas jedne žene se čuo više od drugih. „Besčasnici!“, uzvikuje ona i vrisci odjednom prestaju. Sada, svi oni koji su čuli te vriske iz telefona, fiksirali su svoju pažnju na ulicu Bostanci broj 23.
Put je poput mračnog bunara … Vreme je stalo. Pevači na ulicama su zaćutali. Ulica Bostanci je crna. Ne čuje se plač, nema vrištanja. Ni glasa od žene koja je vikala „besčasnici“. Šta je videla što ju je nateralo da to kaže? Kakvi su to zvuci, zvuci poput onih koje pravi oružje. Ulica Bostanci je sada mračna. Mračna poput crnog bunara iz kog se vrisci i plač potlačenih ne mogu čuti.
Umesto izlaska sunca, iz vatre se diže dim toliko gust da humanost ne može da diše. Mi ne možemo da dišemo, oni ne mogu da dišu. Ulica Bostanci ne može da diše. Nepoznati muškarci sa pancirima i šlemovima i sa oružjem u rukama zauzimaju ulicu Bostanci. Oni ne pripadaju na ovoj ulici i oni nikada nisu upoznali decu ulice Bostanci. Oni ih nikada nisu videli kako se igraju, nikada nisu posvedočili njihovoj sreći.
Lako je videti da su na ovoj ulici stranci dok oklevajući idu napred. Ovi zidovi će posvedočiti svemu. Ovi stranci na ulici se takođe boje zidova, oni ih ruše jedan po jedan svojim oružjem koje ne znamo kako se zove.
Četiri dana ovi zidovi su skrivali decu ulice Bostanci i štitili ih, ali uzalud, zato što su ovde stranci, nepoznati muškarci na ulici Bostanci.
Stanovnici su nervozni i šapuću jedni sa drugima. Vlasnik kuće na adresi Bostanci 23 kaže da se u podrumu nalazi bunar koji je pokriven. Nadam se da su ga ljudi primetili; da su pili vode iz bunara. Nadam se da će u podrumu izaći sunce.
Svakog dana, u svojim snovima vidim ulicu Bostanci i imam noćne more kad god zatvorim oči: ja putujem i moje odredište je ulica Bostanci. Sa sobom imam kameru i mikrofon; sa mnom je moja prijateljica Asmin koja je kamermanka. Svaki put kad zatvorim oči, nalazim se na tom putovanju. Ja dolazim do podruma u ulici Bostanci. 28 ljudi leži bez svesti ispod porušenih zidova. Samo nekolicina njih može da otvori svoje oči. Ja odlažem svoju kameru. „Prekni snimanje, Asmin! Daj vode! Daj vode!“ Asmin mi daje vodu ali umesto da je da ranjenima u podrumu, pijem je ja. Budim se oblivena znojem. „Ne, voda je za ranjene“, viknem ja. Proklinjem sebe zato što sam popila vodu umesto da je dam ranjenima.
Kevin Karter mi pada na pamet, južnoafrički fotograf koji je snimio fotografiju male crne devojčice koja je umirala od gladi dok lešinar sedi pored nje. Lešinar je na kraju odleteo nakon što je snimljena fotografija i Kevin Karter je takođe otišao ne pruživši pomoć maloj devojčici. Iako je fotografija podstakla humanitarne organizacije da prikupljaju donacije, Kevin Karter je patio od duboke depresije zbog činjenice da je ostavio devojčicu. On je počinio samoubistvo. Ili ćemo postati Kevin Karter ili …
Sada se borim sa gružom savesti dok sam ošamućena, dok se smenjuju moj novinarski rad i moja noćna mora. U podrum su upali lešinari i tamo se nalazi 28 žednih ljudi. Čak ni u svojim snovima ne mogu da im dam vode. Svakoga dana sam počinila samoubistvo tokom onih 55 dana koje sam proživela u ulici Bostanci broj 23 u kraju Džudi u Džizreu. Ostavljam sve svoje identitete za sobom izuzev onog kao ljudskog bića.
Dati čašu vode nekome kome je potrebna je teže od umiranja ponovo i ponovo. Toliko puta umirem u svojim noćnim morama. Ili ćemo završiti kao Kevin Karter ili ćemo učiniti sve što je u našoj moći da damo čašu vode. Ako bude potrebno mi moramo umreti – ne u našoj noćnoj mori – već u realnom životu. Ako naša savest umre u podrumu, umiraćemo svakoga dana. Mi treba da osvetlimo podrum i mi treba da prosvetlimo ljude o realnostima. Ljudi u Džizreu se ne usuđuju da piju vodu zato što se stide da piju dok su njihovi sugrađani zarobljeni u podrumu, umirući od žeđi.
Da li ste ikada upoznali ljude koje je sramota da piju vodu? Ja jesam i ne znam kako bih vam to opisala. Čovek koji je bio svedok napada 1990-ih [decenije koja je obeležena zlostavljanjem kurdskog naroda od strane turske države] seo je pored mene: „Ostali smo bez svih naših drugova i heroja. Kako da živimo?, rekao je, skrhan, jecajući. Nemojte reći da muškarci ne plaču jer u Džizreu, oni plaču.
Pretpostavljam da će lešinari jednog dana odleteti iz ulice Bostanci broj 23 i da će izaći sunce tamo gde je sada gusti, crni dim.
Mi novinari nećemo počiniti samoubistvo zbog griže savesti kao što je Kevin Karter uradio. Mi ćemo osvetliti ovaj podrum i reći ćemo istinu.
Mi šaljemo svoje pozdrave našim kolegama koji su došli ovde iz Istanbula da bi podržali novinare koji rizikuju svoje živote da bi izveštavali o realnostima u Severnom Kurdistanu [jugoistočnoj Turskoj].
Novinarka Asja Tekin
8. februar 2016.
Džizre
Izvor: ALLIANCE FOR KURDISH RIGHTS