I dalje vladaju oni koji su nas iščašili iz civilizovanosti, uveli u varvarstvo i osramotili
Iako zamoreni i demoralisani odsustvom istine o proteklim ratovima i nepravdom, mnogo ljudi na prostoru ex-Jugoslavije još uvek vapi za istinom, za bar delimičnim namirenjem pravde – kažnjavanjem ideologa ratova i izvršilaca brojnih zločina. Nedavno ugašeni Haški tribunal, uz sve kritike, uradio je velik posao, iako lišen minimalne političke i moralne podrške zaraćenih strana – pogotovo Srbije, miloševićevske Srbije, glavnog pokretača ratova i zla. Jedan od traljavo vođenih procesa je onaj Vojislavu Šešelju, završen oslobađajućom prvostepenom presudom. Tužilaštvo se žalilo. Postupajući po žalbi Žalbeno veće je preinačilo prvostepenu oslobađajuću presudu i Šešelja pravomoćno osudilo na deset godina zatvora. Obrazloženje preinake je da je prvostepeno veće po jednoj od tački optužnice (huškački govor u Hrtkovcima početkom maja 1992. protiv Hrvata) neadekvatno presudilo, te je u tom delu uvažilo žalbu Tužilaštva i preinačilo oslobađajuću presudu.
Reakcije na okasnelu pravomoćnu presudu notornom ratnom huškaču i valjda najeksponiranijem protagonisti zla na ex-jugoslovenskom prostoru – takve su, kakve su. Sa srpske strane ordinarni nacionalisti sledeći Šešelja s presudom se sprdaju, dok “oficijelniji” nacionalisti presudu smeštaju u staru nacionalističku tlapnju zavere protiv Srba. Mizerno je hrljenje srpskih medija, hronično zatrovanih primitivizmom, nacionalizmom i prostaklukom (čast izuzecima), koji su po izricanju pravomoćne presude pojurili “da čuju Šešeljevu reakciju”. Kao da je reč o dobitniku Nobelove nagrade, kakvom svetski poznatom naučniku ili umetniku, filmskoj ili sportskoj zvezdi, a ne prononsiranom ratnom huškaču koji bi trebalo da bude sramota za sve građane ove zemlje. Time mu na tacni daju priliku koju on jedva čeka – da s patološkom strašću ponovo truje javnost starim otrovima, da je iznova kretenizuje. S druge pak strane, žrtve Šešeljeve zločinačke ideologije – tačnije Miloševićeve, crkvene i ideologije dominirajuće kulturne elite Srbije koje je Šešelj najeksplicitnije, najotrovnije i najgrlatije zastupao i oko nje mobilisao mase za podršku ratovima i zločinima – delimično su zadovoljne. Bolje išta, nego ništa.
Ipak, premnogo je ljudi ojađeno zločinima čiji su izvršioci bili opsenjeni Šešeljevim opačinama i huškačkim nastupima – njega i njegovih sledbenika koji danas čvrsto drže vlast na svim nivoima. Koliko god vičan opačini i prizivanju zla, Šešelj (i SRS stranka) dakako nije bio moguć kao “slobodan strelac” srpske politike. Iza njega i stranke stajala su – što implicite, što eksplicite – država, crkva, medijski propagandisti, tajne službe (udruženi zločinački poduhvat). Isti oni koji i danas drmaju Srbijom. Šešelj je i dalje ono što je bio devedesetih – državni projekat i izvršilac radova.
Izgleda da je uzalud se nadati da će pravomoćna presuda Šešelju bar malo osvestiti naše društvo i podstaći ga na susret sa sramnom prošlošću (i posledično rđavom sadašnjošću), kad to nisu učinile prethodne presude političarima, generalima i raznim saslužiteljima “srpskim patriotima” koji su harali po ratištima devedesetih, i koji su nas – čini se, zauvek – iščašili iz civilizovanosti, uveli u varvarstvo i osramotili!
Koliko god se pred svetom (demokratskim, ne i pred Putinom) upravljačka i uopšte dominirajuća elite pretvarale, glumatale, one nisu izašle iz šinjela devedesetih. Dok se pošteno, bez glumatanja, ne oslobode zla iz prošlosti, dotle nam nema izbavljenja iz bede. Ali, mrka kapa!