 zvezda i bivši izvršni direktor Adam Smit Instituta poznat po mnoštvu nastupa u odbranu neoliberalizma, pokrenuo je među ekonomistima raspravu pamfletom: “Potrebna je nova kapitalistička revolucija”. Jake reči poduprte autoritetom nauke i ozbiljne publicitike.){kind=link}
Ima kapitalizam osobinu reptila da, kad za to nastanu uslovi, odbaci staru kožu pa u novoj krene drugačijim putem. Pošto je neoliberalistički koncept naneo planetarne štete i nepravde nastaje pomodna priča o Novom kapitalizmu. Naravno nju ne proturaju oni skandalozni sajtovi koji se ne stide da tu reč uzmu kao svoj naziv, već ugledni The Economist od 15. novembra u tekstu pod naslovom “Nova kapitalistička revolucija”. Ne bi se ta razumno konzervativan novina zaletala da već o tome nije pokrenuta rasprava u još uglednijim krugovima. Naime, neka dva meseca ranije Sam Bouman (Bowman) zvezda i bivši izvršni direktor Adam Smit Instituta poznat po mnoštvu nastupa u odbranu neoliberalizma, pokrenuo je među ekonomistima raspravu pamfletom: “Potrebna je nova kapitalistička revolucija”. Jake reči poduprte autoritetom nauke i ozbiljne publicitike.
Počnimo od Sema Boumana, koji pošto napravi pozamašan istorijski uvod promena u kapitalizmu konstatuje pa rezime pregleda studija o migracijama završava konstatacijom da bi uklanjanje barijera pred migrantima dovelo do porasta BDP između 67 i 147 odsto. U dominantno ksenofobnom okruženju, u njegovoj Britaniji, a i ostalom razvijenom svetu to već zvuči zaista revolucionarno. Kao da mu to nije dosta on konstatuje da valja ukloniti barijere slobodnoj trgovini te da “kapitalizam mora ponovo kao u 19. veku postati otvoren za temeljite promene kako bi oslobodio izvanredne snage čovečanstva”.
Korporativizam u finansijama ruinirao je čitav svet, po Boumanu. Računice o tome koliko je upumpano novca u spasavanje banaka tokom krize veoma su rastegljive, ali i najmanja suma od 6,4 hiljade milijardi dolara je fascinatna, dok najveća seže do 14 hiljada milijardi. Samo preko ECB putem kvantitativnog olakšanja (QE) ubrizgano je 2.400 milijardi evra bankama za otkup državnih dugova. Pre toga je Japan emitovao 1.400 milijardi dolara pod istom definicijom. Koliki god da je iznos Bouman ima prava da je time ruiniran svetski finansijski sitem. Citiraću poentu njegovog teksta: “Korporativizam – a ne kapitalizam je bio u korenu protekle krize, a on će, ako se ne iskoreni, biti uzok i sledeće”.
The Economist, kolokvijalno smatran glasilom svetskog kapitala, smatra da je dogorelo do izbijanja kapitalističke revolucije u kapitalizmu! Sasvim je svejedno da li je to inspirisano odustajanjem od klasičnog liberalizna ili ne suština je da kapitalistički autoriteti uviđaju kako se krenulo stranputicom i da tako ne valja ići dalje. Jedan od argumenata je da više od polovine američkih studenata ne prihvata kapitalizam, a deset godina ranije bilo je obratno. Taj argument se uzima kao dokaz sumnje u budućnost kapitalističkog sistema.
Ukratko: “Današnji kapitalizam ima realne probleme i to ne samo jedan /…/ život je prestao da bude udoban za preduzeća stare ekonomije, dok ona iz nove ekonomije rapidno grabe tržište, otimajući nenormalno visoke profite /…/ U zdravim ekonomijama očekivanje je da profit vremenom opada /…/ kompanije koje su manje izložene klasičnoj trgovini stvaraju abnormalne profite koji se procenjuju na 660 milijardi dolara godišnje od čega dve trećine pripadaju Americi. Monopol ovih kompanija uništava konkurenciju i nipodaštava ulogu zaposlenih i njihovih sindikata”.
Verovatno najjači kandidat za predsedničku nominaciju američkih demokrata, Elizabet Voren (Warren) obećava da će se, ako bude izabrana, boriti da radnici dobiju mesta u upravama kompanija. Laburistička partija Britanije takođe obećava čak obavezno akcionarsko učešće zaposlenih u upravljanju kompanijama. Da bi se išta od toga ostvarilo potrebno je prema navodima The Economista podatke (data) i intelektualnu svojinu upotrebiti kao pogon za inovacije, a ne samo za profit. To znači liberalizovanje individualnog korišćenja tehničkih servisa i informacija posvuda. Patenti moraju biti strožije priznavani, na kraći rok i lakše osporavani na sudu. Neophodno je antitrust zakone menjati u duhu 21. veka, favorizujući zdravo tržište i reinvestiranje kapitala. Te mere, pretpostavka je, ne bi rešile sve probleme, ali bi pogodovale realnom privatnom sektoru, radnicima, nagrađivanju, povećanju produktivnosti i omogućile veći izbor potrošačima. Revolucija otvorene konkurencije povratila bi poverenje javnosti u kapitalizam.
Mi na evropskom kontinetu i onima u Južnoj Americi, koji imamo drugačije predodžbe o revoluciji to može izgledati blago i skoro naivno, no bez sumnje govori o uočavanju pogrešnog puta kojim se kapitalizam kreće. Takva situacija je idealno tle za nicanje najrazličitijih ideja o razlozima stanja i traženjima rešenja. Na primer, Erik Liu (bivši Klintonov savetnik) i Nik Hanauer (venture kapitalista) bjavili su knjigu u kojoj se zalažu za “Baštensku ekonomiju”. Nije reč o ekologiji, nego o tržištu koje nije nepogrešivo kao mašina nego poput bašte nestabilno i ako mu se ne posvećuje pažnja ono podivlja, ižđiklja, buja, postane utočište mnogim gamadima i zverkama. Teorija im nije tako naivna i bajkovita kako izgleda. Oni nakon metaforike argumentim dovode u sumnju neprikosnovenost tržišta. Jer nekonrolisano tržište dovelo je do koncentracije bogatstva bez presedana u rukama sve manjeg broja subjekata. “U demokratiji osnovna je obaveza obuzdavati tržište putem moralnih kriterijuma i delovanja države/…/ Ako se ponašamo ozbiljno prilikom stvaranja bogatstva moramo obezbediti obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj ravnoteži pristup finansijskom kapitalu što tržište ne čini već se oslanja na trickle down prelivanje bogataškog viška”.
Džon Falerton (Fullerton), bivši izvršni direkor J.P. Morgan banke koji se odao akademskom delovanju postavši direktor Kapital instituta, autor je knjige “Univerzalni principi Nove ekonomije”. Stiče se utisak da je bankar rešio da osavremeni Komunistički manifest. Evo zašto: “Imamo vrlo kompleksan sistem sa dominacijom multinacionalnih korporacija, koje deluju u okviru veoma štetne i opasne ideologije primata akcionarstva /…/ finansijama je gonjena ideologija modernog kapitalizma koji demostrira ponašanje grabljivice /…/ menažeri i njihovo kratkoročno maksimiziranje akcionarstva u što kraćem roku postaju paradigma izdaje ‘fiduciary duty’ (dužnosti jedne osobe da deluje u korist druge) /…/ slobodno i demokratski interpretiran kapitalizam nigde ne kaže da je privatno vlasništvo jedino moguće /…/ potrebne su alternativne forme vlasništva /…/ Današnji kapitalizam je krenuo nizbrdo i to nije samo teorija…” – pretpostavjam da je i ovoliko dovoljno.
Dejv Elder-Vas u studiji “Profit u digitalnoj ekonomiji” i Nik Srnicek u “Platforma kapitalizmu” ukazuju na tehnološku prevaziđenost dosadašnjih kapitalističkih odnosa. Srnicek, profesor digitalne ekonomije na Kings koledžu u Londonu suštinu nalazi u monetarizaciji podataka (data) koji su svuda oko nas. Informacije su sirovina na osnovu koje “platforme” stvaraju basnoslovne pofite.
Platforme su digitalne infrastrukture koje omogućuju interkciju više grupa i efikasan su način za sakupljanje, analiziranje, monopolizaciju i upotrebu neprestano rastućeg broja informacija. Prototip platformi su Google, Facebook, Amazon…U konkurenciji sa njima tradicionalne proizvodne kompanije nemaju nikakvih šansi. Na primer, WhatsApp je imao 55 zaposlenih kada ga je Facebook kupio za 19 milijardi dolara, Instagram sa 13 zaposlenih prodat je za milijardu dolara. Sa takvim kompanijama i njihovim kupcima jedan General Motors sa 605.000 zaposlenih ili AT&T sa 564.000 zaposlenih ne mogu ući u tržišno odmervanje, pogotovo što su u tradicionalnim kompanijama primanja zaposlenih prosečno veća i radnici zaštićeniji nego u digitalnim platformama! Pritom je svet bez realne ekonomije još uvek nezamisliv.
Američki pisac Vendel Beri (Berry) piše pored ostaloga u svom manifestu: “Uočavamo arogantno neznanje zaslepljeno obiljem novca i snagom moći da odlučuje gde će i u šta investirati ne vodeći računa o posledicama”. Piketi i Vaušez (Piketty – Vauchez) u “manifestu za demokratizaciju Evrope” svoj manifest završavaju sa: “Pozivamo sve muškarce i žene da preuzmu svoju odgovornost i uzmu učešća u detaljnoj i konstruktivnoj diskusiji o budućnosti Evrope.”
Prekratio bih citiranja samo još jednim pasusom iz Izveštaja think-tank Kapital instituta: “Da bi se izbegao socijalni, ekološki i ekonomski kolaps svet se mora opredeliti za kapitalizam ili socijalizam.”
Uprkos autoritetu i intelektualnoj moći jednog instituta, nisam sklon verovanju da je navedeni izbor neminovan. Iskustvo Kine i nekada Jugoslavije pokazuje da najbolje ekonomske rezultate daje miks ta dva sistema. Došlo je vreme da kapitalizam treba humanizovati kako bi mu se produžio vek, a da (realnog) socijalizma nema više ni u Vijetnamu i na Kubi. Rastuća nejednakost između pojedinaca, preduzeća i država danas je već na nivou kada kapitalistička ekonomija gubi kontrolne mehanizme. U velikoj preraspodeli profita koju generira kapitalizam najveći udeo ostvaruje se kontrolom podataka (data) a ne stvaranjem viška vrednosti radom u proizvodnji – ta fundamentalna promena, moguće je da označava i kraj kapitalizma kakvog ga znamo i nastajanje nečeg sasvim novog.
Živim u uverenju da kapitalizam i socijalizam kao modeli društvenih odnosa nastali u indutrijskom društvu, u kojem se dominatni deo dohotka stvarao u industriji, neminovno dele sudbinu tog društva koje ustupa mesto postindustrijskim vermenima i ideologiji koja će u tim okolnostima nastati. Temeljite istorijske promene kuvaju se decenijama, pa i vekovima i shodno tome znam za onaj Kejnzov savet iz nevelikog teksta “Ekonomski uslovi za naše unuke” u kojem kaže: “… bolje je baviti se problemima koji su nam pred nosom, jer i onako smo na dugi rok svi mrtvi”.
U tom kontekstu obratimo pažnju na aktuelne masovne proteste, počev od pariskih žutih prsluka, pa preko Beograda, Rima, Tirane, Budimpešte. Sem ovih iz Budimpešte inspirisanih promenama zakona o radnim odnosima, ostali su imali prilično konfuzne povode, koji odslikavaju nedovoljno razjašnjene razloge za nezadovojlstvo i haos u kojem se najlakše obavljaju preotimanja dohotka. Evropa zasnovana na tradicionalnim vrednostima, koje sve više pripadaju prošlosti, postaje žrtva pobede profita nad razumom i čovekoljubljem. Protesti bez jasne i validne ideologije nemaju drugi smisao sem da kao ventil na papinovom loncu daju oduška. Ti protesti nisu revolucija, oni su samo revolt. Podsetimo se da prvi član Maove Crvene knjižice glasi kako nema revolucije bez revolucionarne ideje i revolucionarne partije koja će je sprovesti u delo. Ničega od toga danas nema, pa ni izgleda na promene, sve dok se ne uobliči nešto sasvim novo što će premostiti provaliju između avangardnog tehnološkog razvoja i rudimentovanih društvenih odnosa. Dotle će bujati revolti i masovno laganje građana poznato kao populizam.
Redakcija bif.rs