Sve su nas vlasti zaluđivale, ali ova nas – sluđuje.
U socijalizmu nas je vlast zaluđivala prelaskom u komunizam u kojem će svako dobijati prema potrebama, a davati prema mogućnostima. Miloševićeva vlast nas je zaluđivala pravednom odbranom teritorija i nepravednom zaverom protiv nas. Đinđić nas je (doduše kratko, ali zavodljivo) zaluđivao da možemo bolje nego što možemo. Koštunica nas je zaluđivao Kosovom, Tadić Evropom.
Ali nas niko od njih nije zaluđivao baš svakog bogovetnog dana. I u Titovo doba smo imali reforme, ali smo o njima slušali tek svake pete godine kada bi započinjala nova petoljetka. Imali smo i priču o podizanju produktivnosti, ali se nisu baš svakog dana najavljivala i gradilišta i radilišta niti su nas svakog dana zasipali povećanjem proizvodnje, izvoza, bilansa… Imali smo i brigu da bi strani elementi i unutrašnji neprijatelji mogli da nam naude, ali je u medijima bio tek jedan teroristički napad (bioskop ”20. oktobar”) i tek jedan nagoveštaj državnog udara (Hrvatsko proljeće). A to je bio jednopartijski i jednomedijski (sa bukvalno jednom televizijom) sistem kojem se moglo kako mu se htelo.
Pa i kasnije, kako god i kojom god temom da su nas zaluđivali, nikada nije bilo ovoliko intenzivno i nikada nisu bile sve teme zajedno. A sada imamo sve u jednom – danu. I reforme i zavere i priznanja i rušenje vlade i otimanje Kosova i odlazak u Evropu i odlazak – u vražju mater. Ako je išta tačno u floskuli ”prvi put u istoriji” tačno je jedino da prvi put u istoriji imamo dramu svakog dana.
Evo, prošle nedelje najava državnog udara (al’ izneveriše premijera, nesposobnjakovići jedni), a u nedelju – najava vanrednog stanja. Ili je bar tako delovalo kad se na vanrednoj konferenciji za medije pojavio ministar policije, a iza njega kordon naoružanih policijaca sa pancirima i fantomkama na glavama. Ta dramatična scena, koja nije priređena ni Francuzima, a oni su imali stvarne terorističke napade i uvođenje stvarnog vanrednog stanja, upriličena je nama – i to zašto? Da bi nam se saopštilo da je premijer samoinicijativno ”prošao poligraf” i time ”pobio” optužbe bivšeg direktora jednog tabloida (i to tabloida koji nije poznat po verodostojnosti)!? Druga vest po redosledu i značaju bila je i da je neko uhapšen ”zbog opserviranje premijerove porodične kuće”.
Dramatiku su pojačavale celodnevne izjave skoro svih iz vlasti koji su, svako ponaosob, a ipak složno ocenili da je na delu ”očigledno” rušenje države i zavapili za jedinstvom svih državnih organa. Posebno se istakao ministar zdravlja koji je, ne hajući ni za lekarsku etiku ni za zakon, beskrupulozno optužio dotičnog bivšeg direktora tabloida da ”ima ozbiljnu dijagnozu i nije odgovoran za svoje postupke”!
I tako, dok se svetu dešavaju dramatične stvari, nama se dešavaju – dramski momenti. Drama na površini. A ispod površine – dramatičan pad standarda, dramatično devalviranje pameti, dramatična nekompetencija vlasti, dramatično obračunavanje sa neistomišljenicima. I o tim zaista dramatičnim stvarima ne saznajemo ništa – gde su, šta rade sporne (čuj, sporne) privatizacije, sporni (čuj, plagirani) doktorati, nesporne krađe i prekrađe, pretnje i prebijanja…?
Hoće li se razrešiti bar ova najnovija drama? Hoće. Kod nas je to bar lako. Ako si vlast, sve što ti nađu ti je podmetnuto – smestili ti aferu, falsifikovali ti potpis, ukrali ti identitet… Ako nisi vlast, sve što ti se desi – podmetnuo si sam sebi. Sam si pisao grafite, sam si obarao sajt, sam si se isprebijao…
Jer, SAMO kad si vlast, sve što ti se dešava je prava drama. I SAMO kad nisi vlast – sve što ti se desi, dešava ti se – jer dramiš. Pa makar vi mislili da je obratno – da vlast drami, a da se vama dešavaju stvarne drame.