„Zelenski tvrdi da ne može biti nikakve nacifikacije [Ukrajine] kada je on [Zelenski dakle] Jevrejin [i predsednik Ukrajine]; ali, ako se dobro sećam, a moguće je da grešim, Hitler je takođe imao jevrejske krvi“ – tako je juče govorio Sergej Lavrov za italijansku televiziju. Eh, „ako se dobro sećam“ i „moguće je da grešim“, podiže ograde iskusni Lavrov. Čini verbalni zločin i istovremeno briše tragove.
Piše: Dejan Ilić
Da ga njegova publika ipak ne bi pogrešno razumela, da ne bude da stvarno loše pamti i da je moguće da greši, Lavrov zakucava: „To da je neko Jevrejin, ne znači baš ništa. Mudri Jevreji odavno nam govore da su najokoreliji antisemiti obično bili Jevreji. Nema porodice bez čudovišta.“
Da je književni junak, da od ruskog oružja zaista ne gine desetine i stotine civila dnevno u Ukrajini, iskaz Lavrova u proznom kontekstu mogao bi se tumačiti kao pakost prožeta samorefleksijom. S jedne strane, totalno nipodaštavanje žrtve i nimalo saosećanja s njom; s druge strane puna (samo)svest o tome da su sam govornik i njegov šef – čudovišta. Ali, nije fikcija. Po naređenju Putina, uz lojalnu podršku Lavrova, ruska vojska redom ubija žitelje Ukrajine pod izgovorom da su oni, Ukrajinci dakle, nacisti. Lavrov ne bi bio tako dugo tu gde jeste i to što jeste da loše pamti ili da je sklon greškama. To što je izgovorio, rekao je namerno i znao je tačno šta znače njegove reči.
A opet, napravio je misaonu i verbalnu vratolomiju i lako je, kako izgleda, odmah bio uhvaćen u grešci. Iz Izraela su trenutno stigle oštre reakcije. Za uništavanje evropskih Jevreja, Lavrov je okrivio upravo Jevreje, kaže ministar spoljnih poslova Izraela. I dodaje: najsramniji rasizam protiv Jevreja je kada same Jevreje optužite za antisemitizam, kao što to radi Lavrov.
Antisemitizam među Jevrejima bolna je tema. Film „Vernik“ iz 2001, reditelja Henryja Beana, s izvanrednim Rayanom Goslingom u glavnoj ulozi mladog Jevrejina što se okreće protiv svoje zajednice i pristupa američkim nacistima, taj antisemitizam opisuje i delimično objašnjava kao posledicu duboke traume od istrebljenja jevrejske zajednice u 2. svetskom ratu. Inteligentni mladić naprosto ne može da se nosi sa ubilačkim nasiljem nad Jevrejima u Evropi. Pošto to nasilje ne može da pojmi, on se okreće protiv članova svoje zajednice jer se nisu suprotstavili zlu. To da Jevreji nisu pružali otpor u 2. svetskom ratu jedna je od najraširenijih predrasuda o Holokaustu. Ali, film se time ne bavi. Film hoće da pokaže nešto drugo – u situaciji kada je nasilje i poniženje nepodnošljivo, žrtva izlaz vidi u identifikaciji s dželatom. To je centralni motiv u filmu. Lavrov svakako nije na to mislio kada je pomenuo Hitlera, pa onda ni ministar spoljnih poslova Izraela nije morao na to da referiše.
Tek, ako su u Izraelu dobro shvatili šta je Lavrov hteo da kaže, a čini se da jesu, onda Lavrov u (nemogućem) pokušaju da opravda rusku agresiju na Ukrajinu kao da nije napravio grešku. Kao što su Jevreji krivi za svoje istrebljenje u 2. svetskom ratu, tako su sada za istrebljenje žitelja Ukrajine krivi upravo sami Ukrajinci. Njih ne ubija ruska vojska, oni se, kao nekada Jevreji, ubijaju između sebe, to je izgleda hteo da kaže Lavrov.
To može izgovoriti samo čudovište. Ali, i čudovište ima svoju publiku. I ta publika će mu pljeskati, radovati se njegovoj veštini da povredi, ponizi i izazove zgražanje.
Ako bi se sudilo po zlu što izlazi iz njihovih usta, Putin i Lavrov bili bi ipak loši književni junaci – bez dubine, jednodimenzionalni, čisto zlo. Kao takvi, pre bi se mogli zamisliti u nekom stripu, na strani sila mraka. Teško je poverovati da su njih dvojica ikada čitali stripove. Da jesu, možda bi Lavrov naišao i na strip čuvenog japanskog autora Osame Tezuke „Adolf“. Tezuka će u svom stripu iskoristiti isti motiv – nazovimo to pseudoistorijskom glasinom ili tračem – kao Lavrov: među Hitlerovim precima bilo je i Jevreja. Narativni pogon vrti se oko tog motiva: grupa ljudi ima dokaz o jevrejskom Hitlerovom poreklu i veruje da će, ako to objavi, uspeti da zaustavi rat.
Da taj dokaz postoji znaju i nacisti. Okosnica priče sastoji se od pokušaja nacista da dođu do dokaza i unište ga. Na preko hiljadu strana/tabli stripa Tezuka široko grana naraciju, uvodi brojne likove i bez oklevanja ih sklanja iz priče (najčešće tako što oni budu ubijeni). Da je Lavrov čitao Tezuku, odmah bi shvatio šta škripi u njegovom argumentu: da je Ukrajina zaista nacifikovana, Zelenski ne bi paradirao uokolo svojim jevrejskim poreklom. On bi to krio, kao što se u Tezukinoj priči nacisti svim silama upinju da unište dokaz o jevrejskom poreklu Hitlera. Ili, da ostavimo za trenutak strip po strani, kao što sam Hitler nikada i nigde nije izašao i ponosno oglasio svoje jevrejstvo. Ali, kada nam Lavrov to već predlaže, zamislimo da Hitler to jeste uradio: on bi odmah bio proglašen za osobu „mešane krvi“, a možda i kao Jevrejin svrgnut s vlasti, upravo po nacističkim Nirnberškim zakonima iz 1935.
Za razliku od Lavrova, Tezuka je umeo koherentno da misli, jer da je to bila tako normalna stvar u nacističkoj Nemačkoj – biti Jevrejin i antisemita – ne bi postojao dobar razlog u priči što nacisti po svaku cenu hoće da unište dokaz. I nije to sve što bi Lavrov pronašao kod Tezuke.
Tezuki se odmah zamerilo da je „Adolfa“ sklopio kao nategnutu – kritičari će reći šuplju – priču. Nimalo pažljivo Tezuka meša planove u njoj (od globalnog do ličnog; od istorijskih događaja do izmišljenih sekvenci) i prepliće mnoštvo narativnih niti. Da je hteo samo da ispriča konzistentnu priču, zamerka bi bila opravdana. Ali, reklo bi se da sama priča nije jedino što zanima Tezuku. Slično je i u drugim njegovim stripovima za odrasle („Oda Kirihitu“, „MW“, „Ayako“)1 – naracija se lomi, razrešenja napetih situacija stižu niotkuda, slučajnosti a ne pripovedna logika upravljaju pričom. Dakle, Tezukine priče i inače su u izvesnoj meri na rubu uverljivosti. U „Adolfu“ pogotovo. Ali, njegovi karakteri su izrazito koherentni. Kako u drugim njegovim pričama, tako i u „Adolfu“. U svakoj situaciji oni će se ponašati dosledno svojim primarnim osobinama. Kada postavi karaktere, Tezuka ih vodi iz jedne situacije u drugu i ispituje granice njihovih ponašanja. Karakteri ga, reklo bi se, zanimaju više od priče.
Konkretno, u „Adolfu“, Tezuka ispituje kako ljudi postaju zli. I još, kako mogu odoleti iskušenju da budu zli. Pri tom, barem jednom će gotovo svaki junak u priči popustiti pred iskušenjem. Za Tezuku, u „Adolfu“, zlo je na vrhuncu kada njegovi likovi uništavaju ono što im je blisko, ono što vole ili su voleli, ili što je na neki način u vezi sa njima dragim ljudima ili stvarima. Zato je tu centralni motiv o Hitleru i njegovom jevrejskom poreklu. Ali, čak i najveći zlikovci u „Adolfu“ nastoje da najgore strane svog karaktera i ponašanja barem sakriju, ako ih ne mogu opravdati.
Lavrov, očito, nije Tezuka. I sasvim je sigurno da Tezuku nije čitao. A opet, posegao je za Tezukinim glavnim motivom iz „Adolfa“. Ali na sebi svojstven način. Tezuka bi zlo da razume. On vidi da zlo može razoriti i pojedinačne živote i čitav svet. Lavrov zlom paradira i ponosi se njime. I kao da je slep za razaranja iza kojih je stao.
Peščanik.net, 03.05.2022.