Foto: AFP/Elvis Barukčić
U srpskom opozicionom javnom mnjenju godinama se provlači teza kako zemlji preti opasnost od kineskog korozivnog kapitala i ruskog malignog uticaja.
Piše: Luka Petrović
Značajno povećanje investicija iz Kine u prethodnih desetak godina, te veliki broj infrastrukturnih projekata koje je vlast, mimo tendera, pogodila sa kineskim kompanijama, naveli su deo opozicione javnosti i nevladinog sektora da to vide kao jedan od razloga za urušavanje demokratije u Srbiji. Umesto transparentnih tendera i neutralnih procedura, vlast direktno dogovara poslove sa kompanijama iz jedne autoritarne države. Nepostojanje jasnih pravila i institucionalne kontrole vodi, na taj način, urušavanju demokratskih kapaciteta Srbije.
Ruski maligni uticaj se više tiče kulturnih politika i promocije tradicionalnih vrednosti. Akcenat je ovde na pravoslavlju, borbi protiv LGBTQ+ prava i uspostavljanju što čvršćih kulturnih veza sa Srbima van Srbije. Maligni uticaj, navodno, onemogućava da se srpsko društvo suoči sa prošlošću, jasno okrene Zapadu i evroatlantskim integracijama. Nacionalistički pokreti i manje političke stranke, Srpska pravoslavna crkva i navijačke grupe obično bivaju navedeni kao glavni akteri kroz koje Rusija vrši svoj uticaj. Osim što trpi evropski put Srbije, zbog ruskog malignog uticaja oslabljena je i srpska demokratija.
Dakle, pred Srbijom su dva puta: jedan vodi ka ekonomskoj i kulturnoj saradnji sa autoritarnim državama, a drugi ka evropskoj budućnosti i punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Prvi put vodi ka sumnjivim i preplaćenim investicijama, korupciji i autoritarizmu, dok bi drugi trebalo da garantuje uspostavljanje vladavine prava i demokratske države. No, otkako je projekat “Jadar” dobio na značaju, nema dileme da navedena dihotomija baš i ne stoji. Štetni uticaji po demokratiju mogu dolaziti i iz zapadnih država. Štaviše, deluje da u ovom trenutku, aktuelna vlast spoljašnji legitimitet pribavlja upravo sklapanjem različitih dogovora sa državama Zapada.
Ipak, tu se ne govori o korozivnom australijsko-britanskom kapitalu ili malignom uticaju Francuske i Nemačke po demokratiju u Srbiji. Najednom, glasovi se stišavaju kada je reč o ovim državama i njihovim kompanijama. Isključivi krivac biva srpska vladajuća elita, bez značajnijeg adresiranja uloge Nemačke, Francuske ili Evropske unije.
Mera transparentnosti
Po izbijanju pandemije korona virusa Srbija se našla u nebranom grožđu. Na vakcine i medicinsku pomoć iz Evropske unije nije mogla da računa, pa se vlast u Srbiji okrenula drugim opcijama. “Verujem u prijatelja i brata Si Đinpinga i kinesku pomoć”, napisao je predsednik Srbije na svom Instagram nalogu 16. marta 2020. Prve vakcine i medicinska pomoć stigli su upravo iz Kine, pod uslovima koji nisu u potpunosti poznati javnosti. “Čelično prijateljstvo sa bratom Sijem”, otada je opšte mesto srpske politike – nema sumnje da su mnogi poslovi sklopljeni sa kineskim kompanijama, pre i posle pandemije, upitne ekonomske opravdanosti. Nema sumnje ni da Kina svoj politički uticaj u velikoj meri osigurava kroz takve investicije i kredite. Utoliko je deo opozicione “proevropske” javnosti, opravdano kritičan spram kineskog uticaja u Srbiji – kineske investicije se često označavaju kao “korozivne”. Vlast, sklapajući poslove sa Kinom, kupuje međunarodnu podršku i brže, nego da to osigurava kroz saradnju sa EU, pribavlja sredstva za velike infrastrukturne projekte.
No, kada se slični poslovi sklapaju sa zapadnim državama i kompanijama iz Evropske unije, kojima vlast, isto tako, kupuje međunarodnu podršku, glasovi su dosta tiši. Prošle nedelje, u poseti Srbiji, bio je francuski predsednik Emanuel Makron. Ključni događaj koji je obeležio posetu, jeste ozvaničenje kupovine dvanaest borbenih aviona “Rafal” za 2,7 milijardi evra. Uprkos činjenici da prethodnih nekoliko decenija vojska oslanjala na tehniku i avione iz SSSR i Rusije, ovoga puta se vladajuća elita okrenula Francuskoj.
Ko je odlučio da su Srbiji sada potrebni francuski borbeni avioni po toj ceni? Naravno, to je poznato, ali bilo kakve javne diskusije i propitivanja odluke nije bilo – predsednik se pogodio sa Francuskom oko kupovine. Dakle, reč je o jednom vrlo netransparentnom i upitnom potezu iz ugla opravdanosti trošenja javnog novca. Osim toga, jesu li, na primer, projekti javno-privatnog partnerstva za beogradski aerodrom, čiji su funkcionisanje i radni uslovi zaposlenih pogoršani nakon što ga je preuzela francuska kompanija, te najavljena izgradnja beogradskog metroa manje korozivni projekti u odnosu na kineske investicije? Vlast u Srbiji u oba slučaja osigurava svoj opstanak na pozicijama moći.
Šta reći o uticaju Nemačke i činjenici da se politika nove vlade nije značajno promenila u odnosu na vladavinu CDU-a, osim u domenu većih pritisaka kada je reč o “rešavanju” kosovskog pitanja i drugih identitetskih tema na Balkanu? Kosmopolitizam Zelenih i internacionalizam crvenih su se zaustavili na nemačkim granicama onoga trenutka kada je nemačkoj auto-industriji bio potreban litijum, kako bi bili konkurentni u odnosu na kineske kompanije. Da li se i ovde radi o malignom uticaju ili je to rezervisano samo sa ruske uticaje. Da stvar bude zanimljivija, sada je već opšte poznato da Srbija izvozi oružje Ukrajini, te da je ruski uticaj u Srbiji, nakon izbijanja rata, gotovo marginalna pojava. Sve navedeno, naravno, ne znači da su Kina i Rusija ozbiljne političke alternative i da je vezivanje za njih šansa da se Srbija oslobodi zapadnih imperijalnih stega.
Koliko izazivaju podsmeh takve političke pozicije, toliko i brine snebivanje “proevropske” opozicije da se snažnije i odlučnije oglašava i organizuje povodom projekta “Jadar”. Koliko god bilo prostora za kandidovanje drugih tema, a taj prostor je maksimalno sužen, pitanje iskopavanja litijuma jeste ključna tema i najveći test sa kojim se suočava aktuelna vlast. Uostalom, to je suštinski demokratsko pitanje – zato je neophodna jasna i progresivna artikulacija političke pozicije, koja će, pored kritike aktuelnog režima, adresirati i neokolonijalnu politiku Evropske unije, Nemačke i Francuske. Ako levica u Srbiji propusti ovu šansu, uzaludno će biti oplakivanje zbog rasta desnice, koja će prigrliti i artikulisati postojeće nezadovoljstvo.