Svejedno, monetarna unija se suočava sa bar dva problema. Jedan je nedostatak podrške u fiskalnoj politici jer evropska monetarna unija nema budžet. Drugi je nedostatak političke podrške jer ne postoji predstavničko telo za zemlje članice evrozone. Tako da postoji problem efikasnosti monetarne politike u nedostatku fiskalne podrške, kao i problem legitimnosti jer postoji parlament Evropske unije, ali ne i evrozone.
Zapravo, ima smisla početi s Makronom. Njegov ključni predlog jeste da se politički podupre evropska monetarna unija, što će reći evro.
Jer, ma koliko da je zajednički novac kritikovan od ne samo populista svih vrsta nego i veoma uglednih, ako ne i uticajnih ekonomista, kao što je recimo Pol Krugman, evro je popularan u zemljama članicama i to u javnosti verovatno više nego u stručnim krugovima. Najbolji primer je Grčka, gde eventualan povratak na drahmu nije bio popularan uprkos zaista veoma dubokoj privrednoj depresiji koja je potrajala gotovo čitavu deceniju. A i oporavak će trajati više godina. No, kako nije bilo podrške da se napusti monetarna unija, nije bilo ni mnogo izbora kada je reč o ostalim merama privredne politike, pre svega fiskalnim.
U međuvremenu, od recimo krize evra pre i nešto posle 2012. pa do danas, čak i neke evroskeptične stranke ublažile su svoj stav prema zajedničkom novcu i Evropskoj centralnoj banci, u Italiji ili Francuskoj, na primer. Tome je posredno doprinelo i iskustvo sa Bregzitom jer postaje jasno koliko je čak i Velikoj Britaniji važno evropsko tržište, a članstvo u monetarnoj uniji svakako olakšava pristup i poslovanje na tom tržištu. Uz to, depresijacija evra, u odnosu na dolar pre svega, uticala je neposredno ili posredno na značajna poboljšanja spoljnotrgovinskih bilansa gotovo svih korisnika evra.
Svejedno, monetarna unija se suočava sa bar dva problema. Jedan je nedostatak podrške u fiskalnoj politici jer evropska monetarna unija nema budžet. Drugi je nedostatak političke podrške jer ne postoji predstavničko telo za zemlje članice evrozone. Tako da postoji problem efikasnosti monetarne politike u nedostatku fiskalne podrške, kao i problem legitimnosti jer postoji parlament Evropske unije, ali ne i evrozone.
U tom kontekstu, Makron predlaže da se uspostavi neki vid fiskalne unije za članice monetarne unije i da se oformi parlament zemalja članica monetarne unije. Ovo drugo bi bilo neophodno ukoliko bi evrozona imala svoj budžet. On takođe teži da učini Francusku konkurentnijom reformama tržišta rada, što je takođe u vezi sa stabilnošću evra, ali to ostavljam po strani. Tu je možda dovoljna samo jedna rečenica. Čini se da su i Nacionalni front u Francuskoj i Pet zvezdica u Italiji razumeli da je važno povećanje ulaganja, recimo iz sredstava Evropske unije ili Makronove fiskalne unije, a ne napuštanje evra i devalvacija jer je ovaj drugi put neizvesniji, nezavisno od toga što mu nedostaje podrška javnosti i poslovnih krugova.
Na te Makronove predloge, koje je on ponekad iznosio pomalo dvosmisleno govoreći o Evropskoj uniji pre svega, a ne o izdvojenoj evrozoni, Junker je odgovorio predlogom da se ubrza evroizacija zemalja-članica koje imaju sopstveni novac. Kada se stavi po strani Danska, koja je posvećena fiksnom kursu, ranije vezanom za nemačku marku, a sada za evro, ostaju Švedska i neke srednjoevropske i balkanske zemlje. Sve one imaju obavezu, prema Evropskom ugovoru, da pristupe evropskoj monetarnoj uniji, mada trenutno nisu blizu ostvarenju tog cilja, kojem su i inače posvećene samo balkanske članice Evropske unije. No, Junker bi svakako da izbegne formiranje parlamenta i budžeta evrozone jer bi to učinilo ustanove Evropske unije izlišnim ili lišenim stvarnog uticaja u odnosu na one Evropske monetarne unije. Posebno je Junkeru važno da budžetska sredstva i potrebni podsticaji ulaganjima ostanu u okviru Evropske unije jer je to svakako od najvećeg interesa za zemlje-članice, posebno one manje razvijene.
Sada se čeka stav Merkelove. Za nju i za Nemačku mislim da bi bilo neprivlačno ukoliko bi se Poljska institucionalno udaljila. U ovom času poljske vlasti najavljuju pokretanje pitanja reparacija za Drugi svetski rat, što nije ni jednostavno, a niti popularno pitanje u Nemačkoj, ali mimo toga, članstvo Poljske u istim evropskim integracijama u kojima je i Nemačka svakako je od ključnog značaja za obe zemlje, čega je Merkelova svesna.
Tako da je teško videti podršku parlamentu evrozone. Drukčije stoji stvar kada je reč o fiskalnoj uniji, gde je više reč o tome kako bi ona izgledala nego što je reč o spremnosti Merkelove da joj se usprotivi. Uostalom, ona je već podržala ideju o Evropskom monetarnom fondu, a i ideje o evropskim investicijama jer bi to bilo i u nemačkom interesu. Uz to, posle ulaska krajnje desnice u nemački parlament, Evropska unija je još važnija Nemačkoj nego što je bila pre. No, valja sačekati da se Merkelova izjasni o Makronovim i Junkerovim idejama. Onda ćemo videti dolazi li još jedno evropsko proleće ili dolazi zima.
Vladimir Gligorov – Novi magazin