Bundestag, foto: Pixabay
Angela Merkel se povlači iz politike, a popularnost jedne od najmoćnijih stranaka u Evropi, koju je vodila – opada. Šta možemo da očekujemo nakon nemačkih izbora?
Kada je krajem 2018. godine Angela Merkel objavila da se povlači s mesta predsednice Hrišćansko-demokratske unije (CDU), a da će se po završetku parlamentarnih izbora 2021. u potpunosti povući iz političkog života, postalo je jasno da će uslediti turbulentan proces izbora novog lidera najmoćnije države Evrope.
Nakon šesnaest godina na čelu Nemačke – isto godina koliko je na tom mestu proveo prethodni kancelar iz redova demohrišćana Helmut Kol – Angela Merkel je svojevoljno odlučila da se povuče. Moguće je da Unija1 čak i ne kandiduje lidera CDU Armina Lašeta, već bavarskog premijera i nešto tvrđeg konzervativca iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markusa Zedera. Malo ko je verovato da je takav razvoj situacije moguć.
Ako je neka partija oblikovala ne samo nemački već i evropski poredak nakon Drugog svetskog rata, onda je to CDU. Da li je moguća nova nemačka vlada bez ove partije, koje su prepreke i moguće posledice takvog razvoja situacije?
Hegemonija „centra“
Poslednji put Hrišćansko-demokratska unija nije bila na vlasti u periodu od 1998. do 2005, kada je Gerhard Šreder predvodio koalicionu vladu Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) i Zelenih (die Grünen). Tadašnja koalicija nije se proslavila ni na unutrašnjem ni na spoljašnjem planu.
Neoliberalne ekonomske politike, reforme tržišta radne snage i sistema socijalne zaštite, sa Hartz IV programom kao najpoznatijim primerom, najbolje ilustruju kako u praksi izgledaju desna skretanja socijaldemokratije.
Ovakve politike dovele su do cepanja SPD-a, kada je deo pripadnika levičarske struje, na čelu sa Oskarom Lafontenom, odlučio da osnuje stranku „Rad i socijalna pravda – izborna alternativa“, koja je kasnije, ujedinivši se s Partijom demokratskog socijalizma, stvorila partiju Levice (die Linke).
Trećeputaški zaokret Šrederovih socijaldemokrata u vidu otklona od sindikalne baze, svođenje politike na tehnokratsko upravljanje i PR kampanje ne samo da su bili pogubni po evropsku socijaldemokratiju2 već su i širom otvorili vrata ekstremnoj desnici za proboj u politički mejnstrim.
Spoljnopolitički kurs vlade tada je definisao vicekancelar i ministar spoljnih poslova Joška Fišer, još jedno dobro poznato ime na ovim prostorima. Fišer se početkom devedesetih profilisao kao lider frakcije realista unutar Zelenih, nasuprot tzv. Fundi frakcije.
Prvi su zagovarali pragmatičan pristup politici i spremnost za saradnju s tradicionalnim partijama, dok je druga struja insistirala na vernosti principima ekološkog i antiratnog pokreta iz sredine šezdesetih, odakle Zeleni vuku svoje korene.
Realisti su odneli prevagu u unutarpartijskim borbama, pripremivši teren za budući ulazak u vladu. Koalicija realista iz Zelenih i trećeputaških socijaldemokrata predvodila je „progresivnu“ vladu, koja je snažno i nekritički podržala NATO bombardovanju SR Jugoslavije, kada je Nemačka prvi put nakon Drugog svetskog rata upotrebila vojsku van svojih granica.
Nakon toga, Zelenima je bilo potrebno deset godina da zaustave pad članstva, što ne bi trebalo da bude slučaj s jednom netradicionalnom i protestnom partijom. Socijaldemokrate su nakon tog perioda takođe u konstantnom padu, u pojedinim trenucima beležeći istorijski najnižu podršku.
Od 2005. kreće dominacija CDU-a s prvom predsednicom na čelu ove partije, Angelom Merkel, tada ne toliko poznatom političarkom iz istočnonemačkog Lajpciga.
U proteklih šesnaest godina CDU je konstantno prvoplasirana partija na izborima. Ipak, svaki put im je bila neophodna koaliciona podrška, bilo SPD-a ili liberala (FDP), i svaki put je manji partner izlazio sve slabiji, dok je popularnost demohrišćana konstantno stabilna.
Pragmatično upravljanje najmoćnijom evropskom državom najbolje ilustruje dugogodišnji partijski slogan „Die Mitte“ (centar/sredina). Merkelova je tokom svog mandata zagovarala neupitnu veru u kapitalističku modernizaciju i socijalno-tržišnu privredu, gde socijalne mere koriguju tržišne ishode, ali uz jasnu vezanost za krupni kapital.
Centristička politika balansiranja i kompromis između različitih društvenih interesa omogućili su joj sprovođenje reformi kada je to neophodno. Na nivou Evropske unije zagovarala je održavanje statusa quo, od kojeg nesumnjivo najviše koristi ima upravo Nemačka.
Kao najmoćnija država EU, Nemačka je imala zadatak da na autoritaran način disciplinuje svakoga u Evropi ko se pobuni protiv nesolidarnih politika i mera štednje, što se najbolje videlo u slučaju dolaska Sirize na vlast u Grčkoj.
Ovakva catch-all politika omogućavala je dugogodišnju lidersku ulogu CDU u Nemačkoj politici i održavanje evropskog i nemačkog poretka. Ipak, došao je trenutak da se Merkelova povuče, ostavivši CDU bez jasnog naslednika.
Startne pozicije i prolazna vremena
Manje od šest meseci pre parlamentarnih izbora sve su veće kritike na račun vladajuće koalicije (CDU/CSU-SPD) i načina na koji se nosi s korona krizom i procesom vakcinacije.
Iako je u prvom mandatu, gledano iz ugla popularnosti, „svadba slonova“ bila uspešna, trenutno je podrška vladajućoj koaliciji na rekordno niskom nivou. A ni partije unutar koalicije nisu više toliko veliki slonovi, pa čak i da ponovo žele, verovatno neće imati dovoljno mandata da samostalno formiraju većinu.
Jačanje opozicionih partija poremetila je, istorijski gledano, uobičajenu raspodelu prvog i drugog mesta između CDU i SPD. Nije novost da SPD već duže vreme nije ni druga najjača partija u zemlji, ali opadajuća popularnost CDU-a otvara mogućnost za veće promene na nemačkoj partijskoj sceni. Zeleni su sada na drugom mestu iza demohrišćana, sa svega par procenata zaostatka.
Usled niza korupcionaških afera, popularnost demohrišćana je sve niža. Prvo je otkriveno da je nekoliko poslanika CDU zaradilo više stotina hiljada evra za „lobiranje“ kako bi pojedini proizvođači zaštitnih maski dobili velike državne porudžbine. Nakon toga je otkriveno da je jedan poslanik CSU-a za usluge „strateškog savetovanja“ Nikole Gruevskog i govora na njegovim predizbornim mitinzima dobio pedeset hiljada evra od nekadašnjeg makedonskog premijera.
Kao uvod u septembarske savezne izbore, početkom 2021. održani su regionalni izbori u nekadašnjim bastionima CDU na jugozapadu države, gde je uglavnom stacionarana automobilska industrija, pokrajinama Baden-Virtemberg i Rajna-Palatinat. U prvoj pokrajini pobedili su Zeleni, a u drugoj SPD, a mogući ulazak CDU u koaliciju na regionalnom nivou zavisi od volje drugih partija.
Poslednji test pred savezne izbore biće regionalni izbori u Saksonija-Anhaltu u junu, gde je na vlasti trenutno koalicija CDU-SPD-Zeleni. Formiranje većine u ovoj pokrajini biće dobar indikator kako će izgledati nova vladajuća većina na saveznom nivou.
Postizborne mogućnosti
Imajući u vidu poslednja istraživanja, malo je verovatno da će buduća vlada moći da bude sastavljena bez Zelenih. Njihov ekonomski program trenutno je dovoljno fleksibilan da su moguće koalicije sa svim relevantnim partijama u Nemačkoj, osim sa Alternativom za Nemačku (AfD).
Različite vrste koalicija Zelenih sa svim ostalim nemačkim partijama isprobane su na pokrajinskom nivou. Sva je prilika da će konačna odluka o budućoj koaliciji biti u njihovim rukama i nekoliko je opcija na stolu. Međutim, te tri moguće opcije nikada nisu isprobane na saveznom nivou i predstavljale bi svojevrstan eksperiment u situaciji kada se država ne nosi najbolje s krizom.
Prva opcija je crno-zelena koalicija trenutno dve najpopularnije partije. Druga mogućnost je tzv. semafor koalicija SPD-a (crveni), Zelenih, i liberala (žuti). Treću mogućnost podrazumeva stvaranje crveno-crveno-zelene kolacije, koja bi obuhvatila Zelene, SPD i partiju Levice.
Izbor neke od opcija zavisiće od nekoliko faktora. Za početak je potrebno videti koliko će još CDU-u nastaviti da opada rejting i koliko će tačno Zeleni nastaviti da rastu. Za svega četiri meseca od početka 2021. podrška demohrišćanima je opala sa 36% na 26% i pitanje je kada će se tačno pad zaustaviti. Zeleni su trenutno na 22% s tendencijom blagog rasta. Od rezultata ostalih partija zavisiće tačna raspodela mandata, a moguće je da će većina zavisiti od svega nekoliko poslaničkih mesta.
U susednoj Austriji državom već upravlja koalicija zelenih i demohrišćana, koju je Joakim Beker opisao kao „neoliberalizam s ekološkim licem“, i verovatno će razmišljanja o budućoj nemačkoj vladi biti delom procenjena na osnovu austrijskog iskustva.
Takva koalicija sklopljena je već u Baden-Virtembergu, gde je na čelu pokrajine „zeleni konzervativac“ Vinfrid Krečman. Iako crno-zelena koalicija trenutno deluje kao najrealnija opcija, šanse za formiranje ovakve vlade opašće ukoliko Unija za kancelara bude predložila Markusa Zedera.
Zeder je dosta „tvrđi“ od Lašeta i pitanje je da li bi Zeleni pristali na saradnju s takvim konzervativcem. Na primer, Zeder je bio jedan od najvećih zagovornika „pokazivanja zuba“ Sirizi i zalagao se za izbacivanje Grčke iz Evrozone, a u Bavarskoj je uveo prilično kontroverznu politiku obaveznog kačenja verskih simbola – katoličkih krstova na zgradama javnih ustanova. U sukobu između CDU i CSU sredinom 2018. zagovarao je zatvaranje spoljašnjih granica EU, suprotstavljajući se poziciji Angele Merkel.
Kako popularnost CDU bude opadala, mogućnost formiranja semafor koalicije biće sve veća. Kandidat socijaldemokrata za kancelara Olaf Šolc već je izrazio sklonost ka formiranju ovakve koalicije izjavivši da je „moguće upravljati Nemačkom bez uključivanja CDU/ CSU u vladu“. Prepreku ovakvoj vrsti saradnje može predstavljavati striktno tržišna orijentacija liberala, koji su manje spremni u odnosu na CDU da prihvate intervencije u tržište, što može ograničiti opseg ekoloških politika.
Treća opcija podrazumeva koaliciju Zelenih, SPD-a i Levice. Ova koalicija već je isprobana u Tiringiji od 2014. do 2020, i na snazi je i danas u Berlinu od 2017, odnosno u Bremenu od 2019.3 U pojedinim delovima države, lokalne partijske organizacije Zelenih su bliže izvornim i eko-socijalističkim pozicijama, što objašnjava sklonost saradnji sa socijaldemokratama i levičarima u Berlinu, Bremenu i Tiringiji.
Osim toga, decembra prošle godine, kao blago iznenađenje, izabrano je novo kopredsedništvo SPD-a koje nije deo partijskog mejnstrima, što je minimalno otvorilo vrata za levu koaliciju. I u samoj partiji Levice su nakon izbora novog rukovodstva, krajem februara, počeli razgovori o mogućoj saradnji s drugim partijama nakon parlamentarnih izbora.
Ipak, takav razvoj situacije malo je verovatan. Za početak, neophodno je da ove partije prikupe dovoljan broj mandatara, a i Levica se i dalje percipra kao isuviše radikalna partija u Nemačkoj, da bi mogla da bude deo vlasti na saveznom nivou. Posebeno bi bilo teško dogovoriti se oko spoljne politike i (otkazivanja) podrške Nemačke uključenosti u delovanje NATO-a, čemu se Levica, za razliku od Zelenih i SPD-a, snažno protivi.
Piše: Luka Petrović, Mašina
1. Unija je nezvanični naziv za koaliciju CDU/CSU. CSU je sestrinska partija CDU u Bavarskoj, s obzirom na to da potonja nema svoju organizaciju u ovoj pokrajini.
2. Skoro sve socijaldemokratske opcije u Evropi se sredinom devedesetih pomeraju ka centru, što je za posledicu imalo znatan pad podrške ovim partijama. Najdrastičniji primer ubrzanog propadanja socijaldemokratskih partija nakon usvajanja politika Trećeg puta desio se u Grčkoj, gde je PASOK sveden na marginu. Otuda termin „pasokizacija“. Samo u Grčkoj i eventualno Španiji su partije nove levice uspele ozbiljnije da popune prostor levo od socijaldemokratije, dok je u drugim državama ekstremna desnica uspela da pridobije deo glasova radničke klase. Ovo je posebno vidljivo u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji.
3. Berlin, Bremen i Hamburg imaju status grada-pokrajine.