Hitlerova etika – Od Darvina do Hitlera

Tekst je očajno dug. To vas ne bi trebalo obeshrabriti ukoliko želite da shvatite svetsku politiku čiji se jedan deo  temelji na  izvorima  sa kojih se napajala  i nacionalsocijalistička  politika. Zato toplo preporučujem.

Richard Weikart
FROM DARWIN TO HITLER 
Evolutionary Ethics, Eugenics and Racism in Germany 

DA LI JE HITLER UOPŠTE IMAO ETIKU ?

Da li je Hitler uopšte i imao etiku? Pošto Hitler predstavlja otelovljenje zla, neki će pomisliti da je apsurdno čak i razmatrati mogućnost da je moralnost imala neku značajniju ulogu u njegovom shvatanju sveta. Mnogi pretpostav­ljaju da je Hitler – da bi počinio tako radikalno zlo – morao biti ili nemoralni oportunista ili amoralni nihilista. Gizela Bok (Gisela Bock), na primer, u svojim delima o eugenici i sterilizaciji sasvim ispravno naglašava da nacistička ideo­logija devalvira ljudski život i odbacuje humanu etiku. Međutim, naglašavajući samo ono čemu su se nacisti suprotstavljali s moralne tačke gledišta, ona nam otkriva samo jednu stranu medalje. Da li su oni humanu etiku zamenili nehumanom etikom ili su u potpunosti odbacili moralnost? 

Hitler je nesumnjivo bio nemoralan, ali je Eberhard Jekel (Eberhard Jäckel) ubedio većinu istoričara da Hitler nije bio samo oportunista. On je više bio jedan principijelni političar sa precizno definisanim shvatanjem sveta kojeg se čvrsto držao. Jekel nije posebno analizirao Hitlerove stavove o etici i moralnosti, ali je iz Hitlerovih spisa i govora sasvim jasno da on uopštenije bio amoralan. On je, naprotiv, bio izuzetno moralističan i dosledno je primenjivao svoju viziju moralnosti na političke odluke, uključujući ratovanje i vršenje genocida. Nama je, možda, teško to da shvatimo, ali u Hitlerovom shvatanju sveta, rat i genocid ne samo što su se mogli moralnoo pravdati, već su bili i za svaku pohvalu sa tog istog aspekta. Hitler je, dakle, u krajnjoj instanci bio toliko opasan, upravo zato što su njegova politika i njegove odluke bile zasnovane na koherentnim, ali pogubnim etičkim idealima.

POPULARNOST 

Da bismo shvatili ogromnu Hitlerovu popularnost u Nemačkoj, prvo mora­mo shvatiti etičku dimenziju njegovog pogleda na svet i njegove politike. Hitler nemačkom narodu nije obećao samo materijalni prosperitet, zdravlje i moć, već i moralni napredak. Mnogi učeni ljudi uočili su utopijski poziv nacizma, čiji je cilj bio stvaranje uzvišenije i bolje osobe. Policijska država koju je on stvorio nije progonila samo političke neprijatelje, već je pokušavala da odstrani ikriminalne oblike ponašanjai društvenu devijaciju. Nacistička pro­paganda je naciste stalno prikazivala kao pristojne, neiskvarene, uzorne članove društva. Hitler je neprestanokritikovao savremeno, urbano društvo zbog njegove razuzdane nemoralnosti, naročito širenja seksualne nemoralnosti i prostitucije. 

Neke je Hitlerovo zagovaranje “porodičnih vrednosti” navelo na pogrešnu pretpostavku da je Hitler bio moralni konzervativac. Ako ispitamo neka određena moralna pitanja – abortus, ulogu žena ili homoseksualnost – onda Hitlerovi stavovi zaista odražavaju jedan konzervativan pogled na svet. Među­tim, sveukupno gledano, Hitlerovi etički stavovi se ne slažu baš mnogo sa tradicionalnim moralom, pošto je on svoj moral zasnivao na potpuno drugačijem temelju nego što je to činila većina konzervativaca. Hitlerova moralnost nije bila zasnovana na tradicionalnoj judeo-hrišćanskoj etici, niti na Kantovom moralnom imperativu, već je, naprotiv, predstavljala potpuno pobijanje istih. Umesto toga, Hitler je prihvatio evolucionu etiku po kojoj su darvi­novska sposobnost i zdravlje bili jedini kriterijumi za utvrđivanje moralnih standarda. Darvinovska borba za opstanak, naročito borba između različitih rasa, postala je jedini aršin za moralnost. Dakle, bilo da Hitlera smatramo konzervativnim ili reakcionar­nim u političkom smislu, on to sigurno nije bio i u moralnom smislu.

EVOLUCIONA ETIKA-DARVIN

Hitler se u svojim ranim govorima i spisima često pozivao na prirodu da bi opravdao svoju predstavu o borbi. On je poricao da bilo ko može da izbegne učešće u univerzalnoj borbi za opstanak. Svaki napor da se izbegne ta borba na kraju će biti beskoristan, pošto će priroda potvrditi svoju vlast i uništiti one koji ne žele da se bore za svoj opstanak. Jedina racionalna politika bi, dakle, bilapodvrgnuti se zakonima prirode. Hitler je više puta ponovio da su jedina prava koja bilo koji narod ima, prava zadobijena pobedom u borbi za opstanak. On je precizirao humanost i hrišćansku moralnost, koje bi podsticale slabost, dovodeći time do brojčanog opadanja, degradacije, i ko­načno, nestanka ljudske vrste. U svom govoru iz 1923. godine, Hitler je objas­nio odnos između borbe i prava na sledeći način:

Ono što odlučujuće (u istoriji) je moć koju narodi (Völker) imaju u sebi samima; ispostavlja se da oni koji su pred Bogom i svetom jači imaju pravo da nameću svoju volju. Iz istorije se vidi da je pravo samo po sebi potpuno beskorisno, ukoliko moćna sila ne stoji iza njega. Pravo samo po sebi nije ni od kakve koristi bilo kome ko nema moć da nametne svoje pravo. Jaki su uvek pobeđivali… Celokupna priroda predstavlja jednu konstantnu borbu između moći i slabosti, stalnu pobedu jakih nad slabima.(citat iz Moja borba)

Posmatrano samo po sebi, van nekog šireg konteksta, ovo zvuči potpuno amoralno. Ako je pobeda putem borbe jedini aršin za utvrđivanje šta je isprav­no, a šta ne, kao što je Hitler otvoreno rekao, kako onda može biti bilo kakve objektivnosti ili kriterijuma za moralnost? 

Zaista, Hitler je i na drugim mestima u svojoj knjizi Moja borba jasno po­ricao da moralnost ima bilo kakvo objektivno, permanentno postojanje. On je tvrdio da sve ideje vezane za etiku i estetiku – i zaista, sve ideje osim onih čisto logičkih zaključaka – zavise od čovekovog uma i da ne mogu da postoje nezavisno od čoveka, koji nije oduvek postojao. Hitlerovo shvatanje da je moralnost čisto ljudska tvorevina ruši svaki etički sistem koji tvrdi za sebe da je transcedentan, kao što su judeo-hrišćanska ili kantovska etika. Hitler očigledno nije verovao upostojanje nepromenljivih, univerzalnih moralnih standarda. Izgleda da ovaj aspekt Hitlerove filozofije potkrepljuje predstavu o njemu kao amoralnom ničeovskom nihilisti, pogotovo zato što je on toliko često govorio o potrebi za prevazilaženjem prepreka snagom volje, zbog čega je u velikoj meri zvučao kao Niče sa njegovim konceptom o volji za moć.

Evolucioni napredak

Hitler je, međutim, poput mnogih drugih evolucionista o kojima smo go­vo­rili u ovoj knjizi, izbegavao potpuni nihilizam i moralni relativizam tako što je prihvatiojedan oblik evolucione etike.On je smatrao da je ljudska moralnost proizvod evolucionog razvoja i da predstavlja najviši stepen evolucije koji je ikada dostignut. Njegov stav o evoluciji je, kao i u slučaju velikog broja njegovih savremenika, bionadahnut idejom o napretku, dok je moralnost smatrao jednim od najvećih evolucionih napredaka. Naravno, ako je Hitler smatrao da moralnost ne postoji van konteksta ljudske psihe, on nije imao nikakvu objektivnu, naučnu osnovu za svoju tvrdnju da ljudska moralnost predstavlja “viši” ili “bolji” stadijum evolucije, zato što nije imao ni objektivni kriterijum za utvrđivanje šta je “više” ili “bolje”. Hitler nije bio jedini koji jenapravio ovakvu greškujer su mnogi njegovi prethodnici i savremenici imali isti stav o evolucionom napretku, dok su s druge strane poricali postojanje bilo kakve osnove za utvrđivanje kvaliteta razvoja. 

Budući da je Hitler evolucioni napredakposmatrao kao nešto suštinski pozitivno i dobro, on je smatrao da je vrhunac dobra doprinositi tom evolucionom napretku. Borba za opstanak je stvorila ljudska bića, i ako pokušamo da se suprostavimo zakonima prirode napuštajući tu borbu, mi ćemo sprečiti progres i podstaći degeneraciju. U jednom pasusu u knjiziMoja borbau kojem govori o pogubnim posledicama veštačkog ograničavanja širenja popu­lacije, Hitler je upozorio na opasnost kojoj se izlažemo pokušavajući da ograničimo čovekovu borbu za opstanak:

Ako se reprodukcija kao takva ograniči, i smanji broj rađanja, prirodna borba za opstanak, koja samo najjačima i najzdravijima omogućava da prežive, biće zamenjena očiglednom željom da se po svaku cenu spasu čak i oni najslabiji i najbolesniji; tako se rađa potomstvo koje, što se mi duže rugamo prirodi i njenoj volji, neminovno postaje sve jadnije… Jača rasa (Geschlecht) zameniće slabiju, pošto će nagon za životom u svom konačnom obliku desetkovati svaku nepotrebnu stegu takozvane huma­nosti pojedinaca kako bi napravila mesta za humanost prirode, koja uništava slabe da bi napravila mesta za jake.

Hitler je time postavio novu definiciju humanosti lišivši pojedinca svih prava i tvrdeći da je uništavanje slabih od strane jakih akt humanosti. On je na taj način potpuno izokrenuo tradicionalnu moralnost.

Eugenika i međurasno takmičenje

Ali, na koji način čovek treba da se bori u toj borbi za opstanak? Primenju­jući darvinističke principe na ljudska društva, darvinisti su morali da se uhvate u koštac sa prilično velikom težinom koju je trebalo dati borbi između poje­dinaca unutar društva u suprotnosti sa borbom između različitih grupa ili društava. Kao što smo ranije videli, mnogi darvinisti – uključujući i samog Darvina – smatrali su dagrupno takmičenje,kao što su rat i rasni antagonizam, igraju ključnu ulogu u razvoju ljudskih društava, pa čak i u evoluciji moralnosti. Hitler je zauzeo ovakav pristup, smatrajući da jemeđurasno nadmetanjeključni faktor koji pokreće ljudsku evoluciju i istoriju. Znači, Hitler se, u cilju promovisanja evolucionog napretka, odlučio za dvostranu strategiju koja uključuje i veštačku i prirodnu selekciju:eugenikuunutar nemačkog društva da bi se poboljšalo zdravlje i vitalnost “arijevske rase”, i međurasnu borbui ratove usmerene protiv onih van nemačke rasne zajednice. Hitlerova eugenika i rasna politika bile su povezane kao deo jednog šireg programa za očuvanje i unapređenje ljudske vrste, pošto je Nemce smatrao najrazvijenijom rasom, i u fizičkom, a naročito u intelektualnom smislu. Ono što je za nas od još većeg značaja jeste to da je Hitler Nemce smatrao moralno superior­nim u odnosu na sve ostale rase. Dakle, ukoliko bi se ostale rase eliminisale i zamenile Nemcima, ceo svet bi moralno uznapredovao. 

Znači, oni odlomci iz Hitlerovih govora i spisa u kojima se naglašava borba, nisu u suštini tako amoralni kako neki pretpostavljaju. Na primer, Hitler je u knjizi Moja borba izjavio da

je ovo očuvanje (kulture i rasa koje je stvaraju) tesno povezano sa ne­pro­menljivim zakonom nužde i pravom na pobedu najboljih i najjačih… Ko god želi da živi mora da se bori, a ko god ne želi da se bori na ovom svetu večite borbe, ne zaslužuje da živi. Ovo je možda okrutno, ali je jednostavno tako!

Zapazite prvo da Hitler nije govorio samo opobedi najjačih,već i “najbo­ljih”,što znači onih koji su u moralnom smislu bolji od drugih. Ako bismo pažljivo ispitali kontekst ovog odlomka, videli bismo da je Hitler tvrdio da je samo “arijevska”rasa odgovorna za stvaranje ljudske kulture. Kada je govorio o rasnoj superiornosti “Arijevaca”, Hitler je konstantno isticao njihov doprinos ljudskoj kulturi, koji je – smatrao je on – bio zasnovan na njihovim biološkim osobinama. Nekoliko stranica dalje, Hitler je objasnio da je jedan aspekt “arijevske” superiornosti njihov moralni karakter. On je tvrdio da su “Arijevci” u stanju da stvaraju kulturu zato što imaju najrazvijeniji osećaj za žrtvovanje zarad dobra drugih. Tako su “Arijevci”, po Hitlerovom mišljenju, manje egoistični, a više altruistički nastrojeni.

Kriterij najboljih

Hitler je svoju predstavu o altruistički orijentisanim Nemcima, najuzvišenijim primerom ljudske moralnosti, suprotstavio Jevrejima kao utelovljenju ne­mo­ralnosti. On je stalno optuživao Jevreje za pohlepu, prevare, seksualnu nastranost i ostala nemoralna dela, opravdavajući time svoje mišljenje o njima kao o inferiornoj rasi. Tako se pod inferiornošću nije podrazumevala samofizička i mentalna, već i moralna inferiornost (ne zaboravite da su, prema Hitlerovom mišljenju, sve tri bile biološki zasnovane). Zaista, kada je govorio o rasnoj inferiornosti Jevreja, Hitler je daleko više naglašavao njihove navodne moralne nedostatke, nego njihove fizičke ili psihičke karakteristike. U stvari, jedini razlog iz kojeg su Jevreji predstavljali opasnost za Nemačku (po Hitlerovom mišljenju) bio je taj što su se navodno koristili nemoralnim metodama kako bi na prevaru oteli Nemcima nasledstvo koje im s pravom pripada. Pošto ih je smatrao nemoralnima, Hitler je o Jevrejima često govorio kao o zaraznim parazitima i bacilima koji uništavaju zdravlje i vitalnost nemačke nacije. Hitler je izuzetno ozbiljno shvatio ovu metaforu, rekavši u februaru 1945. godine – nakon što su milioni Jevreja nestali u Holokaustu – da mere koje je Nemačka preduzela protiv Jevreja-parazita “predstavljaju izuzetno važan proces dezinfekcije, koji smo sproveli do krajnjih granica i bez kojeg bismo mi sami bili ugušeni i uništeni”. 

Hitler je zbog svog shvatanja morala, morala zasnovanog na rasnoj pripadnosti, ponekad prihvataomoralna načela koja su bila u skladu sa tradicionalnom hrišćanskom moralnošću. Na primer, Hitlerovo zagovaranjemono­ga­mije i odbacivanje abortusa i homoseksualnostibilo je u skladu sa tradicionalnim konzervativcima. Međutim, Hitler uopšte nije podržavao tradicio­nalnu moralnost zbog tradicije ili religije, već je ove moralne stavove prihvatao zato što ih je smatrao najboljim načinom propagiranja biološkog pobolj­šanja nemačke nacije. Razlika između ova dva pristupa postaje očigledna kada razmotrimo Hitlerov stav o abortusu. On je bio protiv abortusa jedino kada su u pitanjuzdrave Nemice, pošto je smatrao da širenje populacije predstavlja ključ biološke vitalnosti njegove nacije. On je, međutim, dozvoljavao abortus kada su u pitanju one “inferiorne”rase ili u slučajevima kada bi dete najverovatnije imalo neku urođenu bolest. 

Dok je s jedne strane podržavala neke tradicionalne vrednosti, Hitlerova evoluciona etika je naglavačke okrenula neke druge vrednosti. On je bio u stanju da opravda gotovo sve s moralne tačke gledišta, ukoliko je to doprinosilo evolucionom napretku i poboljšanju čovečanstva. Pošto je smatrao da “arijevska” rasa predstavlja najviši oblik čovečanstva, to je praktično značilo da je sve što je podsticalo pobedu “arijevske” rase bilo moralno ispravno. Tako je Hitler u svom govoru iz 1923. godine mogao da izjavi sledeće:

Ali mi nacional-socijalisti stojimo ovde (na Jevrejskom pitanju) u jednoj ekstremnoj poziciji. Mi znamo samo jedan narod (Volk), za koji se borimo, a to je naš sopstveni narod. Možda smo nehumani! Ali ako spasemo Nemačku, mi smo učinili najveće delo na svetu. Mi možda činimo nepravdu! Ali ako spasemo Nemačku, mi smo ukinuli najveću nepravdu na svetu. Možda smo nemoralni! Ali, ako je naš narod (Volk) spašen, mi smo ponovo utrli put moralnosti.

Hitler je, dakle, opravdavao svako nemoralno delo učinjeno onima van nemačke rasne zajednice, sve dotle dok ono doprinosi dobru “arijevske” rase. Boreći se za dobrobit “arijevske” rase, podstičemo konačnu pobedu moralnosti.

Aristokratski zakon prirode

Hitler je ovu osnovnu ideju objasnio i u knjizi Moja borba, kada je objasnio da njegovo shvatanje sveta

ni u kom slučaju ne podrazumeva veru u jednakost rasa, dok zajedno sa njihovim razlikama prepoznaje i njihovu višu ili nižu vrednost, što ga obavezuje da, u skladu sa večnom voljom koja upravlja univerzumom, propagira pobedu boljih, jačih, a da od lošijih i slabijih zahteva pokornost. Ono time u principu prihvata aristokratski zakon prirode i veruje u validnost ovog zakona u slučaju svakog pojedinačnog živog bića. Ono ne prepoznaje samo različitu vrednost rasa, već i različizu vrednost pojedinaca… Međutim, ono ni u kom slučaju ne može da prihvati pravo postojeće ideje o etičnosti, ukoliko ta ideja predstavlja opasnost za život rase koja je nosilac višeg oblika etike.

Jedini Hitlerov kriterijum za moralnost bio je njen udeo u promovisanju ili ometanju interesa najrazvijenije rase, najrazvijenije ne samo u fizičkom i psihičkom, već i u moralnom smislu. Ako bi bilo koji moralni zakon predstavljao “opasnost za opstanak nemačke rase”, utoliko gore po taj moralni zakon, smatrao je Hitler. Jasno je, znači, da je Hitler uzdizao rasne obzire iznad bilo kakvih verskih, humanitarnih ili etičkih standarda.

Ljudska prava

Hitler je ismevao svaki moral koji nije poboljšavao vitalnost “arijevske” rase, naročito neke tradicionalne hrišćanske vrednosti, kao što suponiznost, sažaljenje isaosećanje. On je smatrao da su te vrednosti neprirodne i protivne zdravom razumu, i stoga štetne i pogubne za zdrav razvoj i napredak ljudske vrste. On je s prezrenjem odbacio ideju o ljudskim pravima, nazvavši je proizvodom slabića. “Ne”, objasnio je on, “postoji samo jedno najsvetije ljudsko pravo, a to pravo je u isto vreme i najsvetija dužnost – truditi se i pazi­ti da se očuva čistota krvi”, kako bi se podstakla “plemenitija evolucija” čovečanstva.

Eugenika, eutanazija, čedomorstvo

Još jedan način na koji je Hitler, kako je sam smatrao, mogao da unapredi interese “arijevske” rase bio je podsticanje reprodukcije “najrazvijenijih” pripadnika te rase i eliminisanje “inferiornih” pojedinaca. Dakle, eugenika ,čedomorstvo i eutanazijazauzimale su centralno mesto u njegovom shvata­nju društvenog napretka. Ta shvatanja takođe pokazuju koliko je njegova evo­lu­ci­ona etika bila daleko od tradicionalnije moralnosti, a svakako i od judeo-hrišćanske zabrane ubijanja nevinih ljudskih bića. On je u svojim govo­rima često govorio o eugenici i populacionoj politici, a ponekad je govorio da se “nesposobni” mogu žrtvovati. Međutim, on je retko otvoreno govorio o ubijanju onih koje je smatrao inferiornima. Ipak, u jednom neobjavljenom rukopisu iz 1928. godine, Hitler je jasno pokazao koliko se eugenika i čedomorstvo uklapaju u njegovo darvinističko shvatanje prirode:

Dok priroda samo nekolicini najzdravijih i najotpornijih među velikim brojem živih organizama dozvoljava da prežive u borbi za opstanak, ljudi ograniče broj rađanja, a onda pokušavaju da održe u životu ono što se rodi, ne vodeći računa o tome koliko ta bića zaista vrede. Humanost je stoga samo rob slabosti i time zaista najokrutniji uništitelj ljudskog postojanja.

Policija za moral, Berlin, 1920..

Hitler je potom pribegao Hekelovom omiljenom primeru – drevnim Spartancima – da bi odbranio ideju o ubijanju nesposobne dece, pošto, po njegovom mišljenju, njihov život vredi vrlo malo, ako uopšte i vredi. Ubiti takve osobe je, prema Hitleru, humanije nego dozvoliti im da žive. On je, dakle, smatrao da ubijanje nesposobnih predstavlja dobro delo s moralnog aspekta, potpuno preokrenuvši judeo-hrišćanski moralni zakon, koji je štitio nesposobne. 
  
Hitler je smatrao da darvinizam pruža moralno opravdanje za čedomor­stvo, eutanaziju, genocid i ostale političke mere koje su (a, hvala Bogu, još uvek su) smatrane nemoralnim u odnosu na konvencionalnije moralne standarde. Evolucija je pružila krajnje ciljeve ove politike: biološki napredak ljudske vrste. To je, međutim, veoma nesiguran cilj, zato što zavisi od unapred stvorenih ideja o tome šta je, zapravo, napredak. Hitlerovo shvata­nje napretka bilo je zasnovano na njegovim sopstvenim vrednostima, tako da je on time svoje pretpostavke o kulturi i shvatanje moralnosti na jedan nepošten način pretočio u toboženaučni cilj. On je u to svoje shvatanje mogao da “ubaci” i moralne predrasude time što je neke rase definisao kaoinferiorne, a one druge kaosuperiorne. Darvinovski rasizam je, naravno, u ogromnoj meri doprineo svemu tome.

Ako evolucija daje ciljeve, darvinovski mehanizam predlaže sredstva:povećati broj “najsposobnijih” ljudi kako bi istisnuli ostale u borbi za opsta­nak. On je u svojoj velikoj želji da ubrza evolucioni proces propagirao i veštačku selekciju (eugeniku) i mere intenziviranja prirodne selekcije. Nadme­tanje i sukob delovaće u korist jačih, sposobnijih pojedinaca i rasa. Ali, tako će delovati i ubijanje onih pojedinaca i rasa koje se smatraju inferiornim. Moralnost se ne može utvrditi zakonima iz prošlosti, već samo na osnovu njenih posledica po evolucioni napredak.

IZVORI HITLEROVE ETIKE

Bečki krug

Pa gde je Hitler dobio ove ideje o etici i moralnosti? I pored neverovatnog broja istraživanja koja su rađena o Hitleru i nacizmu, to je još uvek teško pita­nje, jer dok s jedne strane imamo ogromnu količinu informacija o Hitlero­vim idejama – zasnovanih i na privatnim i na javnim izjavama – imamo vrlo malo dokaza o tome šta je uticalo na formiranje njegovog shvatanja sveta. Veliki broj raspoloživih dokaza o onome što je na intelektualnom planu uticalo na mladog Hitlera nepotpun je, nepouzdan ili na osnovu indicija. On je retko spominjao bilo kakve značajnije pisce i knjige koje su uticale na formiranje njegovog načina razmišljanja. August Kubicek (August Kubizek), koji je jedno kratko vreme bio njegov cimer u Beču, tvrdio je da je Hitler često odlazio u bečku biblioteku i mnogo čitao, uključujući delaDantea, Šilera (Schiller), Herdera, Šopenhauera (Schopenhauer) i Ničea.19 Hitler je verovatno čitao neka velika, naučna dela u svojoj mladosti, ali sudeći po onome što znamo o njegovom kasnijem životu, ta dela verovatno nisu izvršila onaj naj­značajniji uticaj na formiranje njegovog pogleda na svet. Značajniji uticaj su verovatno izvršile bečke novine,političkitraktati i pamfleti,koje je, kao što nam je poznato, čitao i pratio sa velikim interesovanjem. Ako je to tačno, Hitler je onda svoju evolucionu etiku i rasistički socijaldarvinizam u velikoj meri verovatnoformirao iz druge ruke.To uopšte ne bi trebalo da nas iznenadi, pošto je bečka štampa bila prezasićenarasističkim socijaldarvinizmomu vreme kada je Hitler boravio u tom gradu.

Hekel 

Međutim, neki naučnici tvrde da je ovaj ili onaj pisac izvršio najveći uticaj na formiranje Hitlerovog shvatanja sveta. Teško da je iko bio uporniji u ovakvim tvrdnjama od Danijela Gasmanakoji je potencirao svoju hipotezu oHekelovomuticaju na Hitlera. Gasmanovi argumenti se na prvi pogled mogu učiniti uverljivim, zato što postoje neporecive paralele između nekih delova Hekelove i Hitlerov ideologije. Već smo videli da je Hekel bio među prvim nemačkim misliocima koji su govorili o istrebljivanju “inferiornih” ljudskih rasa od strane superiornih Evropljana i ubijanju invalida. Hitlerova shvatanja ljudske borbe za opstanak i odnosa između prirode i društva slična su Hekelovim, a neke Hitlerove izjave vezane za evoluciju lako su mogle biti preuzete od Hekela. Kao jedan od mnogih primera možemo navesti jednu Hitlerovu izjavu iz 1933. godine koja je nesumnjivo preuzeta od Hekela (ali možda indirektno): “Jaz između najnižeg stvorenja koje se još uvek može nazvati čovekom i naše najrazvijenije rase veći je od rastojanja koje deli najniži tip čoveka od najrazvijenijeg majmuna.”

Međutim, Gasmanov pristup je suviše ograničen, jer zanemaruje ogromne razlike između Hekela i Hitlera. Hekel je bioliberalni nacionalista 19. veka koji je podržavao Bizmarka zato što je ovaj ujedinio nemačku naciju, ali koji nikada nije prihvatao diktaturu i jednopartijsku vladavinu. Hekel je sa više aspekata bio na strani liberalnih pristalica progresivnih ideja svoga vremena, propagirajući,pored ostalih liberalnih ideja, mirovni pokret i prava homoseksualaca. Gasman je, sve u svemu, napravio previše buke oko Hekelovog antisemitizma, koji, iako pogrešno usmeren, verovatno nije bio izvor Hitlerovog antisemitizma. Kao prvo, u Hekelovim spisima i govorima retko kada nailazimo na antisemitske izjave, a kada i naiđemo, one su mnogo blaže od Hitlerovih. Osim toga, početkom 20. veka bilo je mnogo antisemitski nastrojenih mislilaca čiji stavovi su mnogo sličniji Hitlerovim. Eugenika i eutanazija, dva aspekta Hekelove filozofije koje je Hitler verovatno prihvatio, nisu pripadale isključivo nacistima, već ih je prihvatio i ogroman broj različitih sekularnih društvenih reformatora. Čak su se i mnogi socija­listi, uključujući i neke marksiste, pridružili većini koja je podržavalaeugeniku.

Pored toga, Gasman ne može da dokaže da je Hitler, zapravo, ikada i pročitao bilo koje od Hekelovih dela, tako da je, ma kakav uticaj da je Hekel navodno izvršio na Hitlera, taj uticaj mogao biti vršen posredno, preko drugih. Hekelova delasu se zaista mnogo čitala početkom 20. veka i uopšte ne bi bilo iznenađujuće da je i Hitler pročitao jedno ili više njih. Međutim, i mnogi eugenisti, rasisti i antisemiti propagirali su Hekelove ideje, o kojima se mnogo govorilo i diskutovalo u popularnoj štampi, tako da je sasvim moguće da je Hitler te ideje prihvatio preko drugih. Dakle, Gasman ima pravo kada naglašava da su Hekelove ideje u velikoj meri uticale na Hitlera, ali one ni u kom slučaju nisu predstavljale ideološku podlogu za fašizam, kao što ni Hekel ni u kom slučajunije bio profašistički nastrojen. 

Jorg Lanc fon Libenfels

Još jedna osoba koju su smatrali čovekom koji je dao Hitleru svoje ideje bio jeJorg Lanc fon Libenfels,bečki okultista i arijevski rasista koji je – zajedno sa Gvidom fon Listom – formulisao doktrinu poznatu pod nazivomariozofija (izveden iz korenskih reči koje znače “arijevska mudrost”). Austrijski psiholog Vilfrid Dajm (Wilfried Daim) koristi dve vrste dokaza u povezivanju Lanca i Hitlera. Prvo, on pokušava da pokaže da je Hitler čitao Lancov rasistički časopis Ostara, koji se mogao kupiti na kiosku blizu Hitlerovog stana u Beču. Dejm je posle Drugog svetskog rata intervjuisao Lanca, koji je tvrdio da ga je Hitler jednom posetio i tražio od njega nekoliko primerakaOstare koji su mu nedostajali da bi upotpunio svoju kolekciju ovog časopisa. Lancu se, međutim, ne može u potpunosti verovati, budući da je takođe tvrdio da jeLenjinbio jedan od njegovih učenika. Dakle, Lanc je ovu priču o Hitleru ispričao možda samo da bi sebe učinio značajnijim. Međutim, mnogi naučnici, uključujući i mene samog, smatraju da je sasvim moguće da je Hitler čitao Lancove spise u Beču. 

Drugo, Dejm pokušava da pokaže kako postoje mnogobrojne paralele između Lancovih i Hitlerovih stavova. Lancov ekstremni arijevski rasizam je zaista imao mnogo dodirnih tačaka sa Hitlerovom rasnom ideologijom. Pre svega,Lanc je bio odan darvinizmu i međurasnu borbu je tumačio kao neophodni sastavni deo evolucionog procesa. On je, kao i mnogi drugi eugenisti, bio zabrinut zbog biološke degeneracije, koju je smatrao produktom mešanja rasa. On je stalno naglašavao potrebu za intenzivnijim nadmetanjem, kako bi prirodna selekcija mogla da vrši svoj posao. “Arijevska” rasa će, po Lancovom miš­ljenju, pobediti u slobodnoj borbi, budući da ona predstavlja prirodno aristokratsku rasu koja poseduje više talenata i sposobnosti od bilo koje druge rase. Međutim, osim zaoštravanja konkurentne borbe, on je propagirao i eugeniku (veštačku selekciju) kao način podstica­nja evolucionog procesa.

Lanc je uzdizao rasistički nastrojenog publicistu Adolfa Harfa,koji je napisao nekoliko članaka za Lancov časopis, zato što je ovaj rasi davao centralno mesto u određivanju sudbine naroda i nacija. Lanc je zapazio da je“rasa pokretačka sila koja stoji iza svega što činimo”. Lanc kasnije govori o tome kako su njegova shvatanja rase uticala na njegovo shvatanje moralnosti: “Za nas ljude, veličanstveni Arijevac predstavlja merilo za sve, tako da sve što je korisno za Arijevce, te uzvišene pripadnike ljudskog roda, mora biti moralno, dok sve ono što njima šteti mora biti nemoralno.”On je naročito poricao da biblijska zapovest o ljubavi prema bližnjem obuhvata i pripadnike drugih rasa. On je tvrdio da učenje o univerzalnoj ljubavi, ljubavi prema svima, predstavlja izokretanje hrišćanskog učenja koje su arijevcima nametnuli inferiorni “majmunoliki ljudi”. Kao što će to nakon njega učiniti i Hitler, Lanc je moralnost merio njenim uticajem na “superiornu” rasu, a ljubav je, po njegovom mišljenju, bila rezervisana samo za pripadnike sopstvene rase. 

Lancova moralnost zasnovana na rasi mogla je da opravda svakakva nemoralna dela sve dotle dok su ona bila učinjena protiv “nižih” rasa. On je stalno protestvovao protiv neselektivnog i nepristrasnog milosrđa, pošto će to doneti korist pripadnicima “inferiornih” rasa, a na račun “arijevaca”. On je pripadnike “inferiornih” rasa uporedio sa korovom koji treba iščupati, zato što predstavljaju finansijski teret za “bolje” rasne elemente. Lanc je shvatio da to čupanje korova neće uvek moći da se obavi mirnim putem. On je u jednom svom članku pohvalio mere koje su zapisane u Bibliji, koja navodno predstavlja “tešku, rasno ponosnu i rasno svesnu knjigu, koja objavljuje smrt i istrebljenje inferiornima, a superiornima da će vladati svetom”. Dakle, Lan­co­ve ideje su ipak na neki način nagoveštavale Hitlerovu krutu rasnu politiku. 

Međutim, problem na koji nailaze oni koji pokušavaju da prikažu Hitlera kao Lancovog učenika jeste to što su ideje koje su obojica podržavali bileširoko rasprostranjene u Beču idrugim delovima Austrije i Nemačke počet­kom 20. veka. Mi smo se sa mnogim tim istim idejama o darvinizmu, eugenici i moralnosti već susretali na mnogim drugim mestima u ovoj knjizi, i to često u delima koja su objavljena pre Lancovih. Drugo, iako je Lanc uzdizaoplavokose,plavookeArijevce kao najvišu rasu, on je retko kad govorio o Jevrejima. Rasni neprijatelji koje je Lanc spominjao najčešće su bilecrnačke i mongolske rase,kao i Evropljani čija je krv pomešana sa krvlju ovih drugih rasa. Većina Jevreja bi se nesumnjivo uklopila u Lancov opis inferiornih rasa, ali antisemitizam nije zauzimao centralno mesto u njegovoj rasnoj ideologiji. Osim toga, čak i ako Lanc jeste uticao na Hitlera, Hitler nije prihvatao sve njegove ideje. Na primer, Hitler nikada nije prihvatiomistično tumačenje Biblije,koje je zauzimalo glavno mesto u Lancovoj ideologiji, niti je ikada koristio Lancovu ezoteričnu terminologiju. Dok je Lanc uživao u okultnoj prirodi svog rasizma, Hitler je svoju rasnu ideologiju obično prikazivao kao racio­nal­nu i naučnu.

Gvido fon List

Još jedan okultista među bečkim rasnim teoretičarima koji je mogao izvršiti uticaj na Hitlera bio jeGvido fon List, Lancov kolega i prvi arijevski rasista koji je otvoreno upotrebljavaosvastiku ili kukasti krst(Lanc ju je prihvatio posle njega). Hamanova kaže da se Hitlerov pogled na svet mnogo više podudara sa Listovim nego sa Lancovim. Međutim, ona takođe zapaža da su Listove ideje bile široko rasprostranjene u bečkoj štampi, tako da je Hitler lako mogao da prihvati Listove ideje iz druge ili treće ruke. Osim toga, mnoge Listove ideje bile su pažljivo probrane i preuzete od drugih rasnih teoretičara, tako da ih je Hitler mogao preuzeti iz više različitih izvora. Nikolas Gudrik-Klark (Nicholas Goodricke-Clarke) verovatno je u pravu kada tvrdi da “ariozo­fija predstavlja više simptom nego uticaj u tom smislu što je nagovestila nacizam”. Lanc i List su možda izvršili uticaj na Hitlera – direktno ili indirektno – ali Hitler sigurno nije bio jedan od njihovih učenika.

Jozef Rajmer

Peter Emil Beker (Peter Emil Becker) kaže da je još jedan bečki rasni teoretičar kandidat za “čoveka koji je dao Hitleru njegove ideje”: Jozef Rajmer(Josef Reimer). Mnoge ideje koje Jozef Rajmerspominje u svojoj knjizi Pan-nemačka Nemačka (A Pan-German Germany, 1905) predstavljaju deo Hitle­ro­vog shvatanja sveta. Rajmer je propagirao pan-nemački nacionalizam i prio­ritet rase u svim aspektima čovekovog života, izjavivši sledeće: “Naša rasa sa svojom kulturom vredi više od ostalih naroda i rasa na ovoj planeti.” On je koristio darvinističku teoriju da bi opravdao i eugeniku i međurasnu borbu. Sličnosti između njegovog i Hitlerovog pogleda na svet zaista su upadljive. Beker, međutim, priznaje da tu postoji jedan problem: Mi nemamo dokaz da je Hitler ikada čitao Rajmerovu knjigu. Rajmer je, osim toga, priznao da je njegova knjiga napisana pod snažnim uticajem ostalih rasnih mislilaca, ista­knu­ti­jih od njega samog. On se pre svega divio Voltmanovim delima, ali je rekao da su i Lapužova, Vilzerova, Gobinova i Čemberlenova dela takođe uticala na njegov način razmišljanja. Rajmer je, poput Lanca i Lista, više simptom dominantnih rasističkih ideologija u Beču u vreme kada je Hitler živeo u njemu. Uvek postoji mogućnost da je njegova knjiga izvršila uticaj na Hitlera, ali čak i da jeste, ona je samo jedna od mnogih drugih spisa rasnih teoretičara koje su uticale na formiranje Hitlerovih ideja.

Georg fon Šonerer

Kada je napisao knjigu Moja borba, Hitler nikada nije spomenuo Hekela, Lanca, Lista ili Rajmera kao osobe koje su uticale na formiranje njegovog pogleda nasvet dok je boravio u Beču. Međutim, jedna od istaknutih politič­kih figura u Beču koju Hitler jeste spomenuo u knjizi Moja borba jesteGeorg fon Šonerer (Georg von Schönerer), lider austrijske Pan-nemačke partije. Hitler je bio prosto zaljubljen u Šonererov pan-nemački nacionalizam i – bar do 1919. godine – u njegov biološki antisemitski rasizam. Hitler je u knjizi Moja borba izjavio: “Teorijski govoreći, sve ideje Pan-nemačke partije (to jest, Šonererove) bile su ispravne.” Mnoge Hitlerove ideje o biološkom rasizmu, etici, eugenici i antisemitizmu već su bile nagoveštene Šonererovim govorima 80-tih godina 19. veka – pre nego što je Hitler rođen. Šonerer je takmičenje između plemenitih “Arijevaca” i podlih Jevreja prikazao kao međurasnu borbu za opstanak. On je smatrao da se moralne crte nasleđuju, a Jevreji svojim nemoralnim biološkim karakterom pokušavaju da unište moralno uzvišenije Nemce. Njegov biološki determinizam naveo ga je na zaključak da je jedino rešenje za ovu etičku dilemu uništenje nemoralnih Jevreja. On je ovaj stav opravdavao sa moralnog aspekta:“Volite sve što je plemenito, dobro i prediv­no, baš kao što je utelovljeno u svemu nemačkom, a mrzite sve što je podlo, loše i vulgarno, baš kao što se manifestuje na Semitima! Na poprištu borbe za opstanak nacije mora važiti pravilo: ‘Oko za oko, zub za zub!’” Znači, Šonerer je smatrao da će eliminacija Jevreja poboljšati moralnu klimu.

Hjuston Stjuart Čemberlen

Još jedna ličnost iz Beča koja se na kratko spominje u knjizi Moja borba, jesteHjuston Stjuart Čemberlen,jedan od najuticajnijih antisemitski nastrojenih pisaca s početka 20. veka. Vilijam Širer (William Shirer) i Roderik Štakelberg (Roderick Stackelberg) obojica prikazuju Čemberlena kao jednog od najznačajnijihintelektualaca koji su uticali na formiranje nacističkog pogledana svet. Širer se seća da su nacistički orijentisani pisci 30-tih godina 20. veka Čemberlena često nazivali “duhovnim osnivačem” nacizma. Zaista, imajući u vidu koliko je Čemberlen bio uticajan među antisemitima s početka 20. veka, bilo bi čudno da Hitler nije čitao Čemberlenova dela ili bar rasprave o njegovim idejama u popularnoj štampi. Hans Frank je kasnije tvrdio da je Hitler čitao Čemberlena dok je ležao u zatvoru Landzberg (Landsberg) u periodu od 1923. do 1924. godine. U svakom slučaju, Čemberlen je prepoznao sličnost svojih ideja sa Hitlerovim idejama o međurasnoj borbi, eugenici i antisemitizmu (vidi šesto poglavlje). Odmah nakon što ga je Hitler posetio u Bierotu (Bayreuth) oktobra 1923. godine, bolesni Čemberlen je s oduševlje­njem izjavio da je Nemačka konačno našla spasitelja. Međutim, jedan od pokazatelja da Čemberlen nije bio jedini – a možda ni najznačajniji – mislilac koji je izvršio uticaj na Hitlerovu rasnu filozofiju jeste činjenica da je Čemberlen stalno koristio rečTeutonci kada je govorio o Nemcima. Hitler je više voleo izraz Arijevci. Kakav god da je uticaj Čemberlen izvršio na Hitlera, taj uticaj je verovatno bio pomešan sa idejama drugih rasnih teoretičara. 

Jedan od problema sa kojim su se suočavali oni koji su želeli da dođu do saznanja ko je od ovih bečkih mislilaca izvršio direktan uticaj na Hitlerov način razmišljanja bio je taj što, koliko nam je poznato, Hitler verovatno nije bio zadojen tako snažnim antisemitizmomsve do perioda nakon Prvog svetskog rata. To nam govori da neke od njegovih glavnih ideja još uvek nisu bile potpuno formirane nakon što je napustio Beč. U svojoj studiji pod naslovom Hitlerov pogled na svet (Hitler’s World View) Eberhard Jekel tvrdi da je u pe­riodu posle 1918. godine Hitler još uvek dorađivao svoje ideje i da ih je čak i promenio u nekim aspektima (naročito one vezane za spoljnu politiku) kada je napisao knjizu Moja borba. Mi ne znamo mnogo o Hitlerovim idejama iz perioda pre 1918. godine, mada zasigurno znamo da je u periodu svogboravka u Beču već bio pan-nemački nacionalista.Ja smatram da je on verovatno već verovao u centralnu ulogu međurasne borbe u ljudskoj istoriji.

Minhen 

Intelektualna sredina u Minhenu možda je isto toliko doprinela formira­nju Hitlerovog pogleda na svet baš kao i njegovo iskustvo u Beču. Ako ništa više, ona je bar učvrstila one ideje koje je on već bio prihvatio u Beču. Istoričar Helmut Ojerbah (Hellmuth Auerbach) je pokazao da su ideje koje je Hitler propagirao bile široko rasprostranjene u Minhenu u godinama neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata. Minhen je zaista bio značajan centarza eugenički pokret, a Plocje u ovom gradu čak osnovao i tajni nordijski rasistički ogranak svog Društva za rasnu higijenu. I dok s jedne strane ne postoje dokazi da se Hitler ikada sreo sa Plocom ili da je prisustvovao nekom od njegovih sastanaka u Minhenu, Hitler jeste bio u bliskom kontaktu sa Julijusom Lemanom, jednim od glavnih izdavača medicinskih i naučnih knjiga koji je propagirao rasističku eugeniku i bio istaknuti član Plocove organizacije. Leman je mogao da širi svoje ideje o pan-nemačkom nacionalizmu, eugenici i rasizmu posredstvom časopisa Deutschlands Erneuerung čiji je bio izdavač.

Julijus Leman

Leman je već 90-tih godina 19. veka prihvatio pan-nemački nacionalizam i uzdigao se do vodeće pozicije u Pan-nemačkoj ligi. Po mišljenju Gerija Štarka (Gary Stark), njegov nacionalizam je “odražavao darvinistički duh koji je dominirao velikim delom tog vremenskog perioda”. Leman je s oduševlje­njem čitao antisemitske rasističke ideje H. S. Čemberlena i Pola Lagarda. Potom je u periodu od 1908. do 1909. godine pročitao nekoliko dela o rasnoj higijeni i posvetio se tom pitanju, propagirajući pomenute ideje i štampanim materijalom. Uskoro je došao u dodir sa istaknutim eugenistima u Minhenu, uključujući i Ploca,Grubera, a kasnije i Ridina i Lenca. Pre početka Prvog svetskog rata on se priključio i Društvu za rasnu higijenuu Minhenu i Plocovom Streljačkom klubu.20-tih godina 20. veka, postao je jedan od glavnih izdavača dela o eugenici i rasnoj teoriji, uključujući i čuveni tekst koji su zajedno napisali Baur, Fušer i Lenc na temu ljudske genetike i eugenike, kao i mnogobrojna dela poznatih rasnih teoretičara, Hansa F. K. Gintera i Ludviga Šemana. 

Leman ne samo što je često dolazio u kontakt sa Hitlerom od 1920. pa nadalje, nego je bio i jedna od najznačajnijih figura u nacionalističkim i rasističkim krugovima koji su bili prepuni nacista. Leman je bio veoma istaknuta figura uDruštvu Tule,nacionalističkoj organizaciji osnovanoj u Minhenu nakon završetka Prvog svetskog rata. Na listi članova ovog društva nalaze se “kao u knjigama Ko je ko rani simpatizeri nacizma”, rekao je Jan Keršo. U najistaknutije naciste koji su bili povezani sa Društvom Tule spadaju njegovi zajednički osnivači, Anton Dreksler (Anton Drexler) i Karl Harer (Karl Harrer), kao i Gotfrid Feder (Gottfried Feder), Ditrih Ekart (Dietrich Eckart), Hans Frank, Rudolf Hes (Rudolf Hess) i Alfred Rozenberg (Alfred Rosenberg).Prvobitni vlasnik prvih nacističkih novina, Völkischer Beobachter, bilo je Društvo Tule, koje ga je u decembru 1920. prodalo Nacističkoj partiji. Počet­kom 1920, Leman se, nakon što je čuo nekoliko Hitlerovih govora, priključio mladoj Nacističkoj partiji, a objavio je i nekoliko nacističkih propagandnih dela. 20-tih godina 20. veka, Leman je Hitleru slao razne knjige o eugenici i rasnoj teoriji, uključujući i zajednički tekst Bauera, Fišera i Lenca, i Ginterova dela. To ne dokazuje da je Leman izvršio veliki uticaj na formiranje Hitlero­vog pogleda na svet, budući da su mnoge knjige koje mu je Leman poslao objavljene nakon što je Hitler napisao Moja borba, a ne možemo biti sigurni da li je Hitler pročitao sve te knjige. One su ga, ipak, učvrstile u njegovim idejama (ako ih je zaista i pročitao). 

Međutim, iako ne mogu da pružim uverljiv dokaz, Leman verovatno jeste izvršio značajan uticaj na Hitlerov način razmišljanja – bilo direktno ili indirektno. Paralele između Lemanovih i Hitlerovih stavova su svakako veoma uočljive, a Leman je bio dinamičan lider u nacionalističkim krugovima u Minhenu. On je revnosno širio svoje ideje, često objavljujući rasističku i eugeničku literaturu na uštrb svoje izdavačke kuće, pokrivajući troškove profitom ostvarenim objavljiva­njem medicinskih tekstova. Osim toga, imajući u vidu Hitlerovu političku sredinu i njegovo prijateljstvo sa Lemanom, bilo bi zaista čudno da Hitler nije čitao Deutschlands Erneuerung početkom 20-tih godina. U periodu od 1919. do 1923. godine u ovom časopisu je objavljen veliki broj članaka o nacionalizmu, rasizmu i eugenici, uključujući nekoliko Gruberovih, Lencovih, Ginterovih i Čemberlenovih. Ginter je u jednom od svojih članaka iz 1921. godine – pod naslovom “Mržnja” – kritikovaoetiku ljubavi prema celokupnom čovečanstvu(Menschenliebe). Umesto toga, on je propo­ve­dao ljubav samo prema pripadnicima iste rase i mržnju prema onima van sopstvene rasne zajednice. U jednom broju časopisa Deutschlands Erneu­erung iz 1923. godine objavljen je čak i jedan članak američkog eugeniste Lotropa Stodarda (Lothrop Stoddard) pod naslovom“Obojene rase prete da preuzmu dominaciju nad svetom od bele rase”.

U jednom broju pomenutog časopisa iz 1922. godine objavljen je članak pod naslovom “Antisemitizam” nacističkog ideologa Rozenberga, dok je u ja­nuaru 1924. objavljeno čuveno pismo u kojem je Čemberlen prihvatio Hitlera za vođu. Tri meseca kasnije, sam Hitler je objavio jedan članak u kojem jenapao marksizam kao oruđe kojim se Jevreji služe da bi podrivali nemačku kulturu. Jedan od glavnih razloga zašto je kritikovao marksističku ideologiju bio je taj što ona “zamenjuje aristokratski prirodni princip masama”,a ona odbacuje postojanje nacionalnosti i rase. Koristeći se ničeovskom terminologijom, poput volje za moć, i zahtevajući “obraćenje ili uništenje i poslednjeg marksiste” u Nemačkoj, on je takođe uporno tvrdio da je to uništenje etički motivisano: “Marksistički internacionalizam se može slomiti samo fana­tično ekstremnim nacionalizmom najviše društvene etike i moralnosti.” Ta­ko je Hitler postao moralni vođa slamajući sile nemorala, koje su predstavljali marksisti i Jevreji. 

Leman je osim časopisa Deutschlands Erneu­erung objavio i mnoge knjige o rasizmu i eugenici početkom dvadesetih godina, uključujući i čuveno zajedničko dvotomno delo Baura, Fišera i Lenca o ljudskoj genetici i eugenici i knjige Rasna nauka nemačkog naroda (Racial Science of the German People) F. K. Gintera. U Hitlerovoj ličnoj biblioteci nalazio se jedan primerak trećeg izdanja zajedničkog Baurovog, Fišerovog i Lencovog teksta (1927-31.), kao i raniji Lencov pamfletRasa kao princip vrednosti: Obnova etike (Race as a Principle of Value: The Renovation of Ethics,1917). Ne znamo da li je Hitler imao i ranija izdanja pomenutog teksta trojice autora, ali ih je verovatno imao, budući da i Lenc i Ginter kažu da jeHitler pročitao drugo izdanjetrija Baur-Fišer-Lenc dok je bio u zatvoru Landzberg u periodu od 1923. do 1924. Lenc nije nimalo preuveličavao kada je 1931. godineizjavio da “mnogi njihovi [Baur-Fišer-Lenc] pasusi nalaze svoj odraz u Hitlerovim izrazima”. Na primer, Fišer je u svom odeljku o rasnoj antropologiji naglasio rasnu nejednakost. On je takođe objasnio da rasa predstavlja “jedan od najodlučujućih faktora u celokupnoj istoriji jednog naroda”, uglavnom zbog psihičkih razlika među rasama. Lenc, koji je napisao više od polovine prvog i ceo drugi tom, propagirao je nordijski rasistički oblik eugenike. On je nordijsku rasu prikazao kao najkreativniju i intelektualno najrazvijeniju rasu na zemlji, i iako je prigušio svoj antisemitizam da bi mu se knjige bolje prodavale u medicinskim školama, on je Jevreje ipak prikazao u negativnom svetlu. On je upozorio na opasnost koja nam preti ako bismoštitili “inferiorne”pojedince i podsticao ograničavanje reprodukcije. Osim toga, on jepodržavao ubijanje dece sa invaliditetom, nazivajući takvo ubijanje humanitarnom merom. Tekst trija Baur-Fišer-Lenc, koji je do 1940. doživeo pet izdanja, bio je izuzetno cenjen i pozitivno ocenjen u medicinskim i naučnim časopisima, ne samo u Nemač­koj, već i u drugim zemljama. Većina naučnika onog vremena prihvatila je Lencovu rasističku eugeniku kao konvencionalnu, a ne pseudonauku, kak­vom se ona danas obično smatra.

One ideje koje nije pokupio od Fišera ili Lenca, Hitler je lako mogao preuzeti odGintera, čije ideje su bile prilično slične njihovim (Ginter je preporučivao knjigu trija Baur-Fišer-Lenc). Leman je Hitleru dao jedan primerak trećeg izdanja (1923) Ginterovog dela o nemačkoj rasi, tako da ga je Hitler mogao imati u periodu svog boravka u zatvoru Landzberg. Ginter je bio pristalica darvinističkog objašnjenja ljudske evolucije i tvrdio da je njegova studija naučna studija o rasi, čiji je cilj bio da “probudi i usmeri našu pažnju na rasno određeni karakter sredine i istorije”. Odbacio je marksistički materijalistički koncept istorije, zamenivši ga “rasnim konceptom istorije”. Dok je s jedne strane odbacivao ideju da u bilo kom delu Evrope postoji neka potpuno čista rasa, Ginter je mešanje rasa prikazao kao nešto pogubno i nadao se da će se nordijska rasa truditi da se pročisti od stranih rasnih elemenata. On je tvrdio damešovite rase poseduju pravu zbrku naslednih elemenata koji stvaraju haos, uključujući i onaj moralni, što uslovljava pojavu etičkog relativizma. Sam Ginter je, međutim, bio pristalica moralnog relativizma po tome što je smatrao da svaka rasa ima svoj poseban moral, ali je mislio da će rasno čistunstvo ojačati moralnost svake pojedine rase. Tako se moralnost nordijske rase može ojačati čišćenjem te rase od njenih ne-nordijskih elemenata. Ginter je čak formulisao i sveobuhvatni moralni imperativ, po uzoru na Kantov kategorički imperativ, ali različitog sadržaja: “Treba da radiš tako da sklonost tvoje volje uvek može biti osnovna sklonost zakonodavstva nordijske rase.” Kao što su to indirektno rekli Majkl Berli i Volfgang Viperman u knjizi Rasna država, to izgleda nije predstavljalo suštinu Hitlerove etike. 

U jednom veoma dugačkom dodatku koji je tobože bio naučna studija o jevrejskoj rasi, Ginter je u potpunosti omalovažio Jevreje. Dok je nordijsku rasu ranije prikazivao kao najkreativniju, on je tvrdio daJevreji nisu kreativni, osim, možda, u muzici.Prema Ginterovom mišljenju, antisemitizam nije nastao kao proizvod kulturnog razvoja, već unutrašnje protivrečnosti u nordijskoj krvi, pa se stoga nije mogao izbeći. Ginter je osuđivao mešovite brakove izme­đu Nemaca i Jevreja, nazivajući takve veze “rasnom sramotom”(Rassen­schande), izraz koji su nacisti kasnije upotrebljavali. 

Bilo da su Deutschlands Erneu­erung ili knjige koje je Leman objavljivao samo potvrdile stavove koje je Hitler već imao, ili da su zapravo izvršile uticaj na njega, potpuno je jasno, na osnovu ispitivanja Lemanove ideologije i njegovog izdavačkog programa, da su ideje eugenike, naučnog rasizma i antisemitizma kružile Minhenom, u krugovima bliskim Hitleru. Koje god aspekte rasističke eugenike da Hitler već nije bio uneo u svoje shvatanje sveta dok je boravio u Beču, sada su se lako mogli naći u Minhenu. 

Teodor Frič

Leman nije bio jedini koji je spojio eugeniku, nacionalizam i antisemitizam. Mnogi istaknuti antisemitski nastrojeni mislioci u Nemačkoj s početka 20. veka smatrali su rasističku eugeniku centralnim delom svog programa za obnovu nemačke nacije. Teodor Fričje svakako prihvatio rasističku eugeniku u svom veoma uticajnom delu Priručnik jevrejskog pitanja (Handbook on the Jewish Question). Frič je do 1918. godine već bio najuticajniji nemački publicista koji je propagirao antisemitizam, ne samo zbog ove svoje knjige, već i zbog drugih svojih dela koja su izašla iz njegove izdavačke kuće “Čekić”. Kada se 1931. godine pojavilo trideseto izdanje FričovogPriručnika, Hitler je na poleđini knjige napisao jedan kratak reklamni tekst gde kaže: “Ja sam još kao mladić u Beču detaljno proučio Priručnik jevrejskog pitanja. Ubeđen sam da je ovo delo na poseban način doprinelo pripremi terena za Nacional-socijalistički antisemitski pokret.” Arhiv Nacističke partije u Minhenu bio je vlasnik Fričovog dela Jedna nova vera: Ispovedanje obnovljene nemačke zajednice (A New Faith: Confession of the German Renewal Community), u kojem je Frič propagirao “odgajanje snažnih i sposobnih” Nemaca, a suprotstavljao se mešanju rasa kao nečem štetnom. Bez obzira da li je Hitler zapravo čitao Fričova dela, kako je kasnije tvrdio, ili ne, činjenica je da su obojica imali slične ideje o naučnom rasizmu, eugenici i antisemitizmu.

Bertrand Racel

Razni naučnici imali su neke svoje predloge kada su u pitanju osobe koje su uticale na razvoj Hitlerovih ideja o naučnom rasizmu i eugenici. Mnogi su ubedljivi, ali nažalost, većina uopšte nije pouzdana. Godine 1940, poznati profesor geografije u Minhenu, Karl Haushofer, tvrdio je da je Hitler detaljno proučavaoRacelovu Političku geografijudok je boravio u zatvoru Landzberg od 1923. do 1924. godine, u istom periodu kada je pisao Moju borbu.59 Znamo da je Hitler počeo da se služi Racelovim konceptom životnog prostora (Lebensraum) početkom 20-tih godina da bi opravdao ekspanzionizam i međurasnu borbu, tako da uopšte ne bi bilo čudno da je čitao Racelove spise. Međutim, ne možemo biti sasvim sigurni u to. 

Čini nam se kao da nikada nećemo saznati koje su osobe izvršile direktan uticaj na formiranje Hitlerovog pogleda na svet. Međutim, ispitivanjem Hitle­rovog shvatanja sveta iz kasnijeg perioda i upoređivanjem istog sa stavovima drugih istaknutih naučnika, lekara, profesora i društvenih mislilaca, postaje očigledno dasocijaldarvinistički rasizam, evoluciona etika i eugenika nisu predstavljale posebna i svojstvena gledišta radikalnih “pseudonaučnih” mislilaca ekstremista. Čak i ako Hitler jeste preuzeo te ideje od fanatičnih popularizatora, ti popularizatori su te ideje prethodno preuzeli od renomiranih naučnika.Iako nisu bile neosporne, to su bile centralne ideje cenjenih, istaknutih mislilaca u nemačkim akademskim krugovima. Mnogi biolozi i antropolozi na velikim univerzitetima, kao što smo videli, prihvatili su ideje o rasnoj nejednakosti, međurasnoj borbi, eugenici i eutanaziji slične Hitlerovim shvatanjima. To nam omogućava da lakše shvatimospremnost “običnih Ne­ma­ca,”pa čak i istaknutih lekara i naučnika, da aktivno saučestvuju u nacističkim zverstvima.

Ridin

Osim toga, ako detaljnije razmotrimo karijeru istaknutih naučnika i lekara tokom vladavine nacističkog režima, saučesništvo naučnika i lekara u nacističkim strahotama postaje još očiglednija, kao što su pokazale mnoge nedavno obav­ljene studije. Ridin,koji je imenovan za direktora Kajzer Vilhelm instituta za psihijatriju u Minhenu 1932. godine (pre nego što su nacisti došli na vlast), učestvovao je u sastavljanju zvaničnog komentara o nacističkomzakonu o sterilizacijidonetog u julu 1933. godine. Posledica ovog zakona o obaveznoj sterilizaciji bila je sterilizacija preko 350.000 ljudizbog njihovih navodnih naslednih “nedostataka”, koje su uključivale ne samo urođene psihičke i fizičke bolesti, već i alkoholizam. Ridin i mnogi drugi psihijatri i lekari učestvovali su naSudovima o naslednom zdravlju koji su donosili odluke o sterilizaciji, dok je mnogo više njih davalo sudovima stručne savete, obično zasnovane isključivo na prethodnom lekarskom izveštaju. Oni obično nisu čak ni pregledali dotičnu osobu. Ridin je bio revnosni zagovornik nacističke politiku, služeći na zvaničnim vladinim odborima vezanim za eugeniku. U jednom članku objavljenom 1943. godine – godinu i po nakon početka Holokausta – Ridin ne samo što je hvalio nacistički zakon o steri­lizaciji i nirnberške rasističke zakone, već je uzdizao i nacističku “borbu protiv parazitskihFišer i Lencstranih rasa, kao što su Jevreji i Cigani”.

Fišer i Lencsu takođe bili oduševljeni zagovornici nacističkog režima u svojoj eugeničkoj politici. Pre nego što su Nacisti došli na vlast, Fišer je već šest godina bio direktor Kajzer Vilhelm instituta za antropologiju, ljudsku genetiku i eugeniku u Berlinu. On je 1933. godine ponudio vladajućem režimu svoje profesionalne usluge kako bi mu pomogao da oblikuje populacionu i eugeničku politiku, i poput Ridina, učestvovao na Sudovima za nasledno zdrav­lje. Kada je Fišer otišao u penziju 1941. godine, zamenio ga je pažljivo izabrani naslednik, Otmar fon Feršuer (Otmar von Verschuer), koji je delio njegove stavove o rasističkoj eugenici, a tri godine kasnije naziv Fišerovog instituta promenjen je u Eugen-Fišer (Eugen Fischer) institut njemu u čast.Lenc je takođe napredovao u svojoj karijeri zato što je podržavao nacističku eugeniku i rasnu politiku. Ubrzo nakon što su nacisti došli na vlast, on je postao direktor eugeničkog sektora Kajzer Vilhelm instituta u Berlinu. Kasnije je Lenc čak i učestvovao u stvaranju nacrta zakona o eutanaziji tokom nacističkog režima. 

Eutanazija i lekari 

Kada su nacisti konačno sproveli svoj program o “eutanaziji” Hitlerovim dekretom 1939.godine, odmah nakon izbijanja Drugog svetskog rata, oni su regrutovali mnoge lekare čiji su stavovi o socijaldarvinizmu, eugenici i rasizmu bili slični stavovima Ridina, Lenca, Fišera i Ploca i drugih eugenista o kojima smo već pričali. Nacistički propagandni filmovi, poput dokumentarca Nasledna bolest (Hereditary Illness, 1936) i umetničkog filma Ja optužujem (I Accuse, 1941), pridobili su Nemce za ideju o eutanaziji 30-tih i 40-tih godi­na 20. veka (američki eugenisti su neke od ovih filmova prikazivali i u Sjedi­njenim Državama). Ako naslov jednog od ovih filmova, Ceo život je borba (All Life Is Struggle, 1937), nije dovoljno darvinistički, onda ga je komentar učinio dovoljno eksplicitnim. Pokazujući izobličenu hendikepiranu osobu, narator u filmu Žrtva prošlosti (Victim of the Past, 1937) izjavio je sledeće: “Sve ono u prirodi što je suviše slabo da bi živelo neminovno će biti uništeno. Čovečan­stvo je u poslednjih nekoliko decenija strašno zgrešilo protiv zakona prirodne selekcije. Ne samo što smo održali u životu one koji ne zaslužuju da žive, već smo im dozvolili i da se umnožavaju. Potomci ovih bolesnih ljudi izgledaju ovako!” Preko 70.000 ljudi nestalo je u programu “eutanazije” na rukama lekara, koji su u svemu tome dobrovoljno učestvovali, zato što su bili odani ideologiji rasističke eugenike koju su podržavali nacisti. 

Mnogi od ovih lekara koji su učestvovali u programu “eutanazije”kasnije su napunili logore smrti,podstičući svojim savetima bolje funkcionisanje mašinerije smrti. Lekari ne samo što su učestvovali u čestim “selekcijama” zatvorenika, odlučujući ko će živeti ili umreti, već se od njih zahtevalo i da budu prisutni svaki put kada su zatvorenici ubijani u gasnim komorama. Ozloglašeni Jozef Mengele (Joseph Mengele), štićenik čuvenog eugeniste Veršuera (Verschuer), iskoristio je čak svoje zvanje lekara u Aušvicu gde je sprovodio eksperimente vezane za nasleđe. Tragična ironija Mengela i njego­vih istomišljenika leži u tome što su se, čineći neka od najgorih zverstava, u isto vreme nadali da će njegovi eksperimenti doprineti poboljšanju ljudske rase.

Nacističko varvarstvoje zaista bilo motivisano etikom koja je sebi pripisivala epitet naučnosti.Evolucioni proces je postao sudija celokupne moralnosti. Sve ono što je podsticalo evolucioni napredak čovečanstva okarakte­risano je kao dobro, dok je sve ono što je zaustavljalo biološki progres smatrano moralno lošim. Čitavo mnoštvo u svakom slučaju mora nestati u ovojmaltusovskoj borbi,smatrali su oni, pa zašto onda ne unaprediti čovečanstvo ubrzavajući uništavanje invalida i inferiornih rasa? Po toj logici, istrebljivanje pojedinaca i rasa koje se smatraju inferiornim i “nesposobnim” ne samo što je bilo opravdano s moralne tačke gledišta, već i za svaku pohvalu. Tako su Hitler – a i mnogi drugi Nemci – sproveli jedan od najstrašnijih programa koji je svet ikada video pod plaštem ideje da bismo uz pomoć darvinizma mogli da otkrijemo kako da ovaj svet učinimo boljim.

Izvor: At or with me