Pre dva dana, vest o terorističkim napadima u Parizu potresla je svet. Ubrzo su usledili islamofobni potezi i izjave političkih elita. Predsednik Fransoa Oland je pod parolom suzbijanja terorizma zatvorio granice, a izbeglički kamp u Kaleu je zapaljen.
Na žalost, ovakve reakcije ne predstavljaju novost. Početkom godine smo svedočili povećanom talasu islamofobije koji je usledio posle masakra u kancelarijama lista Šarli Ebdo. Ono što situaciju ovog puta čini dramatičnijom je činjenica da se Evropa mesecima suočava sa izbegličkom krizom, koja i sama izaziva paniku u redovima evropskih desničara kako na vlasti tako i u opoziciji. Talasi izbeglica koji pokušavaju da pobegnu od rata i siromaštva biće suočeni sa povećanom stigmatizacijom, jer su priče o terorističkoj pretnji među izbeglicama već bile sastavni deo širokog spektra ksenofobnih narativa.
Sama izbeglička kriza i ekspanzija islamskog ekstremizma dele isti uzrok – imperijalistički rat na Bliskom istoku i Severnoj Africi. Vodeće zemlje, članice NATO-a, su radi ostvarivanja svojih geopolitičkih interesa podsticale nestabilnost u ovom regionu, bilo direktno vojnim intervencijama, ili indirektno, finansiranjem i naoružavanjem islamskih ekstremista. Krajnja posledica ove nestabinosti je nastanak najreakcionarnije ekstremističke tvorevine – Islamske države, koja je preuzela odgovornost za masakre u Parizu.
Olandovo pozivanje na “nacionalno jedinstvo u borbi protiv terorizma” ni izbliza ne nudi rešenje za zaustavljanje terorističkog delovanja Islamske države. Sve što Oland može da ponudi jeste povećnje represije unutar Francuske i nastavljanje vojnih intervencija na Bliskom istoku. Ovakva politika je zapravo delovanje u cilju učvršćivanja svojih pozicija. Povećanje represije će osigurati privid stabilnosti, koji su ovi teroristički akti poljuljali, a nastavak imperijalističke intervencije samo će poslužiti propagadi kojom se Islamska država predstavlja kao “pravedni borac protiv tiranije zapadnih sila”. Ova politika dakle samo stvara osnov za perpetuiranje nasilja i patnje kako na Bliskom istoku, tako i u Evropi.
Drugi problem ovakvog pristupa borbi protiv terorizma jeste podsticanje islamofobije i ksenofobije. Evropske političke elite se već dugo koriste raznim sredstvima kako bi sprečile dolazak izbeglica u njihove zemlje. Zatvaranje granica koje je usledilo posle terorističkih napada u tobožnjem cilju prevencije ovakvih tragedija zapravo najviše utiče na narod koji beži iz ratom zahvaćenih područja u razvijene zemlje EU. Kao i Francuska, i ostale zemlje šalju poruku nepoverenja prema izbeglicama kao potencijalnim teroristima i destabilizatorima. Snage ekstremne desnice u ovome nalaze “zeleno svetlo” za otvorene napade i proterivanje izbeglica.
Očigledno je da političke elite Evrope, kao i ISIS, ne deluju u interesu naroda, već ga jeftino koriste u svojoj retorici nebi li nastavili sa daljom proizvodnjom rata, bede i nesreće u planetarnim razmerama. Represija je usmerena protiv naroda, ma koliko da je zaogrnuta velom bezbednosti i stabilnosti, a ksenofobija je rasnog, verskog i nacionalističkog karaktera.
Da bi se sprečio terorizam mora se suprotstaviti politici koja je dovela do situacije koja proizvodi tragedije poput ove u Parizu, i koja tu situaciju koristi za učvršćivanje svojih pozicija. Ratnohuškačka logika vojnih intervencija očigledno samo produbljuje problem, dok se represija koristi kako bi se taj problem učinio manje primetnim.
Iste političke i ekonomske elite odgovorne za proizvodnju rata, odgovorne su i za sve posledice tog rata, a to je i Islamska država. Decenije neoliberalnih reformi, imperijalističkog parčanja Bliskog istoka i podrške raznim desnim fundamentalistima kao faktoru destabilizacije neprijatelja zapada sada su proizvele efekat u zemljama samog imperijalizma.
Cilj Islamske države nije samo bio da dovede rat na Zapad. ISIS ovakvim napadima pokušava da potvrdi težnju zapadnih elita da predstave „rat protiv terorizma“ kao „sukob civilizacija“. Zato crna reakcija često napada levičarske skupove, poput onog u Turskoj pre par nedelja. ISIS želi da ojača ratnohuškačku politiku na Zapadu da bi legitimisala svoju poziciju na Bliskom istoku. Ona ne predstavlja iskren pokret oslobođenja, već reakcionaran odgovor na imperijalizam, sa kojim je u suštinskom savezu.
Zato je bitno da radnički pokret i levica ne pokleknu pred pričom o „sukobu civilizacija“. Pravi odgovor je da se osudi ovaj napad na nevine u Parizu, ali da se pokaže da je on posledica politika samih vlada na Zapadu i njihove politike na Bliskom istoku i širom sveta. Tek kada ovako posmatramo problem možemo da damo pravu osudu ovog zločina, i sistema koji ga koristi za sopstveno revitaliziranje. A i tek tako možemo da krenemo da gradimo alternativu svetu klasnih i rasnih podela koji odgovara imperijalizmu i njegovim reakcionarnim slugama.
Stav Marks21 povodom napada u Parizu. Pišu Katarina Đurđević i Igor Brajić