 u jednom sarajevskom hotelu grupa poslanika Skupštine BiH proglasila „Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu“. Danas se isti pozivaju na „slovo Dejtona“, tvrdeći da tako štite „opstanak RS“. Kojeg li paradoksa.){kind=link}
Nešto je samoubilačkog u insistiranju na postojanju Republike Srpske kao “države“ od 9. januara 1992.godine, kada je na nekom ad hock sastanku (kasnije nazvanom Skupštinom) u jednom sarajevskom hotelu grupa poslanika Skupštine BiH proglasila „Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu“. Danas se isti pozivaju na „slovo Dejtona“, tvrdeći da tako štite „opstanak RS“. Kojeg li paradoksa.
piše: Miljan Kovač
Parafiranjem Okvirnog sporazuma o miru gospodara ratova na Balkanu, okončano je krvoproliće u Bosni I Hercegovini.
Okončani su ratovi vođeni protiv realnosti, a na poprištima su ostale stotine hiljada nedužnih žrtava, civila i ratnika, piuna u njihovoj krvavoj partiji šaha.
Dvadeset četiri godine od tada – na bojnim poljima se više ne gine, ali rat protiv realnosti se nesmanjenom žestinom nastavlja. Topovi i puške su utihnuli, a zamijenila su ih neka druga sredstva. Nastavak se vodi bez krvi, ali žrtve su opet nedužni pioni sa iste šahovske table. Do Dejtona su nam pravo na život oduzimali mecima i topovskim granatama. Danas je pravo na normalan život uskraćeno političkim igrama, kriminalom, korupcijom, nedostatkom pravne države i socijalne sigurnosti. Dešavaju se i ubistva, onih koji se nađu na putu nezaježljivoj trci za moći, novcem istih gospodara, ali i nove generacije njihovih ideoloških nasljednika.
Realnost je i dalje glavna meta.
Dvadeset i četiri godine poslije, BiH je divovskim koracima daleko od realnosti, bar one koju prihvataju u srećnijim zemljama. Onim istim u koje se nekoliko stotina hiljada građana ove zemlje od Dejtona do danas iselilo u potrazi za normalnim životom.
Realnost je da je u Dejtonu verifikovana Bosna i Hercegovina u čijoj unutrašnjoj strukturi su dva entiteta – Republika Srpska i Bosna i Hercegovina.
Činjenicu da je, Republika Srpska tek tada formalno pravno priznata, ali kao dio međunarodno priznate države Bosne i Hercegovine, aktuelna vlast u ovom entitetu, bar retorički uporno negira, a negirali su je prethodnici ove vlasti.
Negiraju činjenicu da entitet Republika Srpska za međunarodnu realnost postoji tek od Dejtona i da je prije toga bila samo pobunjeni dio međunarodno priznate države.
Nešto je samoubilačkog u insistiranju na postojanju Republike Srpske kao “države“ od 9. januara 1992. godine, kada je na nekom ad hock sastanku (kasnije nazvanom Skupštinom) u jednom sarajevskom hotelu grupa poslanika Skupštine BiH proglasila „Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu“. Danas se isti pozivaju na „slovo Dejtona“, tvrdeći da tako štite „opstanak RS“. Kojeg li paradoksa.
Da im je zaista stalo do opstanka ovog entiteta onda bi prihvatili relanost i današnji dan 21. novembar slavili kao rođendan Republike Srpske.
Da su prethodni i sadašnji samoproklamovani „državnici“ na čelu entiteta imali želje, hrabrosti, mudrosti i dodira sa realnosti, onda bi odavno i stvarno i formalno ozvaničili diskontinuitet Republike Srpske od i od „Devetog januara“, etničkog čišćenja, genocida, pljačke, progona. Javno osudili odgovorne za krvoproliće, prije svega „heroje“ presuđene za ratne zločine, i presudili one koje još nisu presudili. Mogli su usvojiti novi ustav u čijoj bi preambuli 21. novembar 1995. bio označen kao početak kontinuiteta, multietničkog/građanskog entiteta unutar Bosne i Hercegovine. Nisu. Čak su i promjene ustava unošenjem odrednica da je RS entitet Srba, Bošnjaka, Hrvata i ostalih, a ne „država srpskog naroda“ morale biti nametnute međunarodnom silom. A da je bilo domaće političke mudrosti kao što nije, mogli su se, prihvatanjem realnosti, postaviti čvrsti temelji opstanku ovog entiteta. Nažalost, takvog osjećaja za realnosti ni u vlasti ni u opoziciji u RS nema.
Bosna i Hercegovina je grana na kojoj sjedi Republika Srpska. Oni kojima su usta puna njenog očuvanja, uporno godinama pilaju tu granu.
Nisu bliže relanosti ni njihovi vječiti „nacionalni rivali“ u Sarajevu i Mostaru.
Legitimno pravo političara je i da se ne slažu sa Dejtonskim ustrojstvom BiH, što je nedavno svojom partijskom deklaracijom i ozvaničila SDA Bakira izetbegovića. Međutim, apsurdno je negiranje 21. novembra kao dana kada je u BiH zavladao, mir, prestala ubijanja i klanja, pa kakav god taj mir bio. Iz tog ugla je neshvatljivo da današnji dan nije praznik u Federaciji BiH. Rješenja iz Dejtona se mogu i trebaju mijenjati, ali je njegov značaj bar toliki da bi se mogao obilježiti kao praznik. Realnost koju bi se SDA i druge populističke stranke bošnjačke provinijencije morale suočiti jeste da BiH nije ni bošnjačka, ni srpska ni hrvatska…
Sučavanje sa realanošću i u Sarajevu i u Banjaluci, ne ostavlja puno prostora za priču o trećem entitetu – takve knjige se nalaze „na polici s bajkama“ odmah ispod ovih sarajevskih i banjalučkih bajki. Uostalom, i bajke se sve manje čitaju, jer su za razliku od redova u narodnim kuhinjama i graničnim prelazima – izlazima iz ove zemlje, gužve u knjižarama davna prošlost.
Autor: Impuls