Lešinarski ping-pong preko kostiju žrtava
Odnosi između zvaničnog Beograda i Zagreba su – gle čuda! – opet “zategnuti”! Zategao ih je osuđeni ratni zločinac, inače poslanik u Skupštini Srbije, radikal Vojislav Šešelj, navodnim gaženjem hrvatske zastave i psovanjem “majke ustaške” članovima visoke delegacije Sabora Hrvatske koja je boravila u zvaničnoj i naravno “istorijskoj” poseti Beogradu. Sve to je poslužilo kao uvod u novi lešinarski nacionalistički ping-pong preko kostiju žrtava koncentracionih logora.
Vojislav Šešelj se očigledno jako iznervirao zbog presude Mehanizma za međunarodne krivične sudove u Hagu, jer je konačno pravda delimično zadovoljena, te je ćosavi četnički vojvoda osuđen na deset godina zatvora. Iako je robiju već odslužio, Šešelj vrlo dobro zna šta ta presuda znači: u istoriji će ostati zabeležen kao osuđeni ratni zločinac. Do sada je Šešelj mogao prodavati priču o tome kako je “pobedio” Haški tribunal. Sada više, eto, ne može.
Nakon što mu je sve to na nos nabila hrabra poslanica opozicione Demokratske stranke Aleksandra Jerkov, i to sa skupštinske govornice, Šešeljevi radikali su je kao hijene okružili i grubo izvređali. Sve to su posmatrali, cerili se i ohrabrivali pojedini poslanici Vučićeve Srpske napredne stranke, na čelu sa onim oblikom života po imenu Aleksandar Martinović.
Na ovom mestu valja citirati Nemanju Stjepanovića, dugogodišnjeg izveštača iz Haškog tribunala: “Kako su Šešelj i radikali napadali Hrvate u Hrtkovcima? Tako što su iza sebe imali državu, a pred sobom nemoćne porodice sa decom. Kako su šešeljevci mučili i ubijali na Ovčari? Tako što je JNA njima naoružanima u ruke predala nenaoružane Hrvate iz vukovarske bolnice. Kako su ubijali, mučili i pljačkali u Zvorniku, Sarajevu, Nevesinju, Mostaru i drugde? Tako što su se prišljamčili sili koja je ta mesta osvojila i onda se obračunali sa nemoćnim zarobljenicima i njihovom napuštenom imovinom. Radikali su kukavice. Napadaju slabije i napadaju kada sila stoji iza njih. Tako su juče napali Aleksandru Jerkov. Napašće opet jer osećaju da je država ponovo radikalska.“
Potom je Šešelj, prilikom posete delegacije Sabora Hrvatske Beogradu, navodno izgazio hrvatsku zastavu u Skupštini Srbije, a članovima delegacije iz Zagreba psovao „majku ustašku“. Doduše, to su u saopštenju za javnost naveli radikali, dok gaženje zastave niko nije video. Hrvatska delegacija momentalno je prekinula posetu i vratila se brže-bolje u Zagreb.
Šešeljev politički sin Aleksandar Vučić jedva je nešto procedio u smislu osude tog varvarskog čina, ali ime svoga političkog ćaće dosledno je izbegavao da spomene. Umesto toga, dao se u kuknjavu da šta su njemu, nevinašcetu, radili kada je nedavno boravio u Zagrebu.
Nenad Čanak, poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine, potom je dostavio Skupštini Srbije presudu Mehanizma za međunarodne krivične sudove iz Haga, jerbo je već spomenuti Aleksandar Martinović, kao čelnik Odbora za mandatno-imunitetska pitanja, Čanku već rekao da ne može ništa učiniti po pitanju oduzimanja mandata Šešelju, pošto presuda nije stigla u srbjanski parlament. Sada, eto, jeste, a ugledni pravnik Slobodan Beljanski rekao je da Skupština Srbije sada treba da konstatuje prestanak mandata poslaniku Šešelj dr Vojislavu. Dakle, ne da raspravlja o tome, već samo ima da konstatuje.
Da li će se to i desiti?
Ukoliko je Aleksandar Vučić zaista za „mir u regionu“, kako na sav glas kliče uglavnom pred zapadnim delegacijama, onda hoće. Odnosno, ako je politički sin spreman da se pomiri sa oduzimanjem mandata Šešelju. Pod uslovom da odmah nakon toga i uhapsi svoga političkog oca, jer razloga ima napretek.
Ukoliko se ništa od toga ne desi, već Šešelj ostane u parlamentu i nastavi da dobija neograničeni publicitet u Vučićevim ratnohuškačkim medijima tipa Informera ili Pinka, onda će stvar biti potpuno jasna: Vučić dlaku menja ali ćud jok, a „Aca“ i „Voja“ nikada nisu ni prestali biti politički istomišljenici i ljubavnici. To jest, Šešelj je i dalje Vučićev politički mentor. Za ljubitelje teorija zavere: od samog početka u pitanju je najobičnija radikalska ujdurma, Potemkinovo selo, petparačko pozorište…
Za one pragmatičnije, Šešelj je Vučiću potreban da bi, poput Miloševića, uvek Zapadu mogao da pokaže da postoji gore čudovište od njega pa ga zato svako malo pripušta u javni prostor da skandalizuje pošten svet. Za ljubitelje književne fikcije, Vučić i Šešelj su kao doktor Džekil i mister Hajd: ono što Vučić misli a ne sme da radi jer je „faktor mira i stabilnosti“, Šešelj – kao faktor haosa – radi. Ili, kako su ocenili pojedini ovdašnji kolumnisti: Šešelj je zapravo Vučićeva besna pena na ustima.
Nije se čekalo dugo da se oglasi i drugi Vučićev ratni huškač, Aleksandar Vulin, čovek koji je svojevremno bio proglašen nesposobnim za vojsku, što ga je preporučilo za mesto ministra odbrane Srbije. Vulinu je Hrvatska zabranila ulazak u tu zemlju, nakon uobičajenih otrovnih izjava koje je davao u povodu komemoracije žrtvama ustaškog terora u koncentracionom logoru Jasenovac. “Ovo je pokušaj Hrvatske da ućutka nekoga ko govori istinu o Jasenovcu”, rekao je Vulin, koji inače vrlo rado nosi crnu uniformu, uključujući i crnu košulju.
Idemo dalje sa teorijama zavere. Činjenica da je Gordan Jandroković,predsednik hrvatskog Sabora, odmah po prispeću radikalskog saopštenja za javnost o navodnom gaženju hrvatske zastave, sa delegacijom napustio Beograd jer tobože nije mogao da istrpi takvu provokaciju, može biti i deo prethodnog dogovora sa srbijanskim vlastima. Taman da “snjegovi, ruzmarin i šaš” prekriju skandale oko komemorisanja Jasenovca. Baš kao što je nedavni incident sa hapšenjem još jednog Vučićevog lajavca, šefa kancelarije za Kosovo Marka Đurića, očigledno bio dogovoren sa vlastima u Prištini, kako bi se još malo do unedogled produžio proces “normalizacije” odnosa između Srbije i Kosova. I u ovom hrvatskom” i u onom “kosovskom” slučaju stvar je, dakle, potpuno jasna: reč je o lešinarskom ping-pongu preko kostiju žrtava, a sve sa ciljem da se nacionalistička “igranka bez prestanka” koja traje već 30 godina produži zauvek. Naravno, s ciljem dalje pljačke društvenih resursa. Nacionalističko “bratstvo i jedinstvo” zapravo nikada nije ugaslo.
No, neka svako gleda u svoje dvorište. U dvorištu zvanom Srbija Šešelj je najavio da će o Đurđevdanu, 6. maja, održati reprizu mitinga od pre četvrt veka, zbog kojeg je i presuđen u Hagu. Otići će, veli, da preostalim Hrvatima u Hrtkovcima u Vojvodini pošalje poruku da kupe prnje i da se sele iz srpske Srbije, iz rodnih im Hrtkovaca, kojima su šešeljevci početkom devedesetih promenili ime u “Srbislavci”. Potom su građanske partije i građanski aktivisti poručili da će izaći Šešelju na crtu, ako već država neće. Onda je ministar policije Nebojša iz Beograda Stefanović, poznatiji pod nadimkom “Slina”, saopštio da će policija zabraniti i šešeljevski i antišešeljevski skup, tako opet mučki izjednačavajući fašiste i antifašiste, a tobož se zalažući za održavanje “javnog reda i mira”.
Na kraju, to da li će Šešelj biti izbačen iz parlamenta, a potom uhapšen, da li će ili neće biti mitinga u Hrtkovcima, zapravo i nema gotovo nikakvu važnost. Jer, da je samo Šešelj indikator bolesti, onda bi ovo društvo bilo veoma srećno. Ali, nije li, odmah po prispeću sa robije, ratni zločinac Nikola Šainović ekspresno kooptiran u Glavni odbor Dačićevog SPS-a? Nije li onaj generalski ratni zločinac Vladimir Lazarević sa robije dočekan sa svim državnim i vojnim počastima, a potom pozvan da na Vojnoj akademiji kao počasni gost održi predavanje. Valjda o tome kako efikasno sprovoditi etničko čišćenje i genocid. I da je samo u Vučiću problem, ni po muke. Ali, zar nisu četnici rehabilitovani u Srbiji za vakta “demokratskih” vlada, a ne ovih radikalskih?
Beogradski portal Peščanik objavio je: „Kada ‘službena Hrvatska’ i ‘službena Srbija’ krenu popravljati odnose između Hrvatske i Srbije, to je kao da se ubice, pljačkaši i silovatelji angažuju na suzbijanju stope kriminala“. Elem, onaj ko hoće da zna, vrlo dobro zna o zločinima koji su organizovani u Jasenovcu ili na Starom sajmištu tokom nacističke okupacije Jugoslavije. Onaj ko hoće da zna, dobro zna ko su bili Ante Pavelić i Milan Nedić. Onaj ko hoće da zna, dobro zna da su ustaše i četnici bili kvislinzi i nacistički kolaboracionisti u Drugom svetskom ratu. Onome ko sve to zna, a nije to teško znati, jasno je zašto u Srbiji i Hrvatskoj netragom nestaju spomenici iz antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu. Onome ko sve to zna, jasno je da Srbijom i Hrvatskom a i šire vladaju naslednici poraženih fašističkih krvnika iz Drugog svetskog rata. Jasno mu je i da slavljenje ratnih zlikovaca iz devedesetih služi za rehabilitaciju koljača i iz Drugog svetskog rata.
I nisu krivi samo naslednici tih krvnika niti krvnici sami. Nego su krivi oni koji to sve znaju a i dalje se prave da im nije jasno kako se boriti protiv ujedinjenih fašista.