Država kao fatamorgana – kad mrtvi i zombiji glasaju, a aveti ostanu kući
Pametni ljudi uče na tuđim greškama, a glupi na svojim. Najgluplji ne nauče ni na svojim. A konkurencija kod ovih potonjih je zaista žestoka.
Jedina kako-tako preživela tekovina postpetooktobarske Srbije, koliko-toliko fer i pošteni izbori, upropaštena je i izbrukana i definitivno na ovim poslednjim. Od 2012. godine, otkako su “ovi” uzjahali i povampirili se, temeljito se radi na razaranju svih mogućih institucija. Nije da se i pre toga nije radilo na tome, ali ovo sada je “vrh” koji će – sasvim izvesno – da raste sve do himalajskih visina. Da bi, na kraju, požderao sopstvenog tvorca.
Da ne ulazimo sad u pojedinosti, pošto je svima jasno da su predizborni uslovi bili neregularni, a na sam dan izbora “najjača” stranka je na teren istrčala sa prednošću od 20:0, i to fudbalskim rečnikom govoreći. Ako, tako i treba, jer su svi “akteri političke scene” pristali na to. Sad je već i najglupljima jasno šta se sve radi na “izborima”: masovno se kupuju glasovi prehrambenim paketićima i po kojom crvenom; masovno se isisavaju novci iz javnih i komunalnih preduzeća da bi se kupovali glasovi (a nekima, recimo u Novom Sadu, ni to nije pomoglo da pređu cenzus); masovno i šaroliko se ljudi ucenjuju i zastrašuju da glasaju za-koga-treba; masovno se šalju pozivi na glasanje nepostojećim osobama, koje egzistiraju valjda jedino na biračkim spiskovima; iako Srbija boluje od bele kuge i od odliva mozgova, na “jedinstvenom biračkom spisku” ukazuje se da je ovo zemlja sa zavidnim natalitetom, u koju se vratila gomila dijaspore; ovde odavno čak i mrtvi glasaju, a o zombijima da i ne pričamo.
Na prvi pogled, Srbija deluje kao država: ima parlament, ima vladu, ima sudove, ima medije, ima javna i komunalna preduzeća, ima banke, ima i nešto privatnih preduzeća, deca idu u vrtiće i škole, mladi piče na fakultete. Profesori kao predaju, lekari kao leče, advokati kao brane, sudije kao sude, političari kao odlučuju… Svega, dakle, ima, a u stvari ničeg nema, jer da bi nečeg bilo, onda to nešto mora i da funkcioniše. Ako ga ima a ne funkcioniše, onda je to fatamorgana.
Isto tako stvari stoje i sa opozicijom. Pre svega ovom “građanskom”. Koja takođe postoji ali ne funkcioniše. Jer da funkcioniše, onda ni u ludilu ne bi pristala da izađe na ovakve izbore. Rekli bi: “Hvala lepo, eto vama tih ničim izazvanih vanrednih republičkih izbora, a mi ćemo izaći samo na ove lokalne i pokrajinske, koji su redovni”. Pa bi onda pokušali raji da objasne da poseduju nešto što se zove princip. A njihovi glasači, verovali ili ne i uprkos svemu, cene politički princip. Pa bi to, kao onomad Miloševića, poljuljalo i ove njegove šegrte, nastavljače lika i nedela.
A od neprincipijelne građanske opozicije gori su jedino principijelni beli listići, spavači, cinici i ostali koji se ponašaju kao da žive s druge strane ogledala. Oni niti funkcionišu niti postoje. Oni su aveti.
Na kraju se ispostavilo da se i nesrećni Vučić preigrao pa će on i Dačić imati 40 poslanika manje nego u prethodnom sazivu. Jer je, kao i onomad Tadić, poverovao u istraživanja javnog mnjenja. A zaboravio je da ih je sam za sebe naručio.
No, posle J nema K.