U ovakvim vremenima se lako uroni u bezdan fašizma
Slučaj izvesnog, do prekjuče za širu javnost savršeno marginalnog mladog čoveka po imenu Mario Vrselja iz Sremske Mitrovice, opet je potvrdio ono što smo znali oduvek: nacionalista je nacionalista, ma koje nacije i vere bio. I ne odnosi se to toliko na Vrselju – tog predsednika omladine Hrvatskog nacionalnog vijeća u Srbiji (HNV), koji je pre desetak godina šetkao naokolo okićen neonacističkim simbolima, a u maju ove godine “u ime svih vojvođanskih Hrvata” polagao vence na Blajburgu – koliko na predstavnike “svete majke nacije”, u ovom slučaju one hrvatske.
Savršeni muk koji je usledio nakon što su Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i Radio-televizija Vojvodine obelodanili detalje iz Vrseljinog društveno-političkog života i angažmana, začinjeni “sitnicama” kao što je organizovanje žurke u Sremskoj Mitrovici na kojoj se slušao Tompson i klicalo ustašama – zapravo je najznakovitiji od svega. Nije se oglasio HNV, nije se oglasio Demokratski savez Hrvata u Vojvodini (DSHV), nije se oglasio Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata… Nije se, dakle, na sopstvenu inicijativu oglasio savršeno niko. Onda su novinari RTV-a pozvali Petra Kuntića, odlazećeg predsednika DSHV-a, kao i Tomislava Žigmanova, aktuelnog direktora Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata i – sve su prilike – dolazećeg predsednika DSHV-a. Pa se ispostavilo da je ipak bilo dobro što se nisu oglašavali, jer ovo kako su se oglasili bilo je – sramotno. Kuntić je, naravno, odmah konstatovao da iza svega stoje “mangupi iz hrvatske zajednice”, te da je čitava priča “tempirana” baš uoči izbora u DSHV-u. Žigmanov, nekadašnji pobornik univerzalnih, a ne “jednonacionalnih” ljudskih prava, pokazao se kao pravi zastupnik čuvene “ali” filozofije. On je, dakle, osudio Vrseljine postupke, ali… I kao što obično biva kod “ali” filozofa, usledila je tirada o ugroženosti i o želji novinara da Hrvate prikažu u negativnom svetlu. Još nas je Žigmanov obavestio i da je slučaj Vrselja “unutar hrvatske zajednice raščišćen”, kao da to uopšte ima veze s bilo kojom pojedinačnom “zajednicom”.
Na stranu to što se na meti njihovog napada i trabunjanja o teoriji zavere s ciljem da se Hrvati prikažu “u negativnom svetlu” našlo baš Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Nemam potrebu ni da se u svoje niti u ime NDNV-a pravdam pred takvim sitnim politikantskim marifetlucima etno-biznismena. Ali, imam potrebu da postavim pitanje: koga oni takvim javnim istupima zapravo brane i zastupaju? Jer, onog momenta kada su se odrekli mogućnosti da oštro i nedvosmisleno osude Vrselju zbog njegovih “nestašluka”, onog momenta kada nisu ni pomislili da javno pritisnu HNV da sankcioniše tog mladog, svojevoljno zabludelog čoveka, oni su se praktično odrekli i mandata da zaista brinu brigu o pravima Hrvata u Vojvodini. Na taj način, oni su devalvirali patnju sopstvenih sunarodnika, kroz koju su prošli tokom devedesetih godina prošloga veka i etničkog čišćenja iz Vojvodine. A taj se proces odvijao upravo u skladu sa idejama kojima je Vrselja (bio?) sklon. Reč je, naime, o ideji čiste krvi i još čišćeg tla, krivicom koje su Hrvati i proterani, naročito iz Srema.
Ali, to je taj plitki nacionalistički um, koji – pa makar bio i manjinski – lako i brzo pronađe sagovornika sa većinskim nacionalizmom. Možda je to ta politika koju će zastupati novo rukovodstvo DSHV-a, a kojoj će tercirati kojekakva nacionalna vijeća i zavodi. Epilog takve politike – treba li to uopšte dokazivati – biće da će Hrvata u dogledno vreme u potpunosti nestati iz Vojvodine, i to sve uz saglasnost njihovih “izabranih” predstavnika.
Pored toga što je NDNV, eto, postao “antihrvatski element”, u sklopu priče o izbegličkoj krizi postali smo i prilični “antimađari”. Naime, nakon što smo se drznuli da ismevamo šovinističke i rasističke izjave koje je o izbeglicama dao izvesni Mihalj Bimbo, gradonačelnik Kanjiže i azilant iz 1956. godine, pretrpeli smo niz javnih uvreda da kritikujemo nesrećnog Bimba jer je – Mađar. Sumnjičav je prema nama bio čak i časni Laci Bala, jedan od glavnih protagonista našeg nedavnog filma “Nisu ćutali”, koji smo snimili kako ne bismo dozvolili da padnu u potpuni zaborav ljudi koji su se protivili Miloševićevom ratnom ludilu pod svaku cenu rizikujući i sopstvenu glavu. Teško mi je da poverujem da Bala, jedan od osnivača Duhovne republike “Zicer”, ne vidi ništa problematično u Bimbovim izjavama o izbeglicama iz Azije i Afrike. Jer ako zaista ne vidi, da li to znači da je i sam Bala zapravo ordinarni šovinista?
O nekim redovnim a anonimnim posetiocima ovog sajta, koji su u nama odjednom prepoznali “vučićoljupce”, zaista ne bih da trošim reči. Sem što mogu da kažem da je nezaobilazan utisak da je i njihov motiv pre svega “sveta matera nacija”: jedno “naše” dete svakako vredi više od stotine, ma hiljade, ma miliona “njihove”. Zato je takvima i sasvim okej kad ona ogavna kučka s kamerom u Mađarskoj podmeće nogu čoveku koji nosi dete u naručju i kada šutira nogom u stomak izbegličku devojčicu. Mogu se kladiti da su takvi “komentatori” na različitim portalima i društvenim mrežama, razvukli usne u zverski kez na ovakve prizore. Ma, samo da su mogli i izljubili bi plavušu s kamerom!
Moderirajući te silne komentare, naročito na Fejsbuku, po ko zna koji put pronašao sam empirijski dokaz za postojanje nacionalističke internacionale: kako god se zvali šovinistički komentatori, zajedničko im je da sa jednakom strašću mrze izbeglice iz Afrike i Azije. Prosto zato što nisu “naši” pa nas samim tim ugrožavaju. Jer, “naši” se začas međusobno uklope: eno vam Vrselje u društvu sa srpskim neonacistima iz 2005, pa još i na tribini o prononsiranom fašisti Dimitriju Ljotiću. Eno vam ustaša, četnika, ljotićevaca, handžar-divizija i ostalih zlikovaca ukopanih zajedno na Blajburgu. U opasnim, u ružnim vremenima živimo, u kojima malo nedostaje pa da svi zajedno, uključujući i nekadašnje borce za univerzalna ljudska prava i antiratne aktiviste, potonemo u bezdan fašizma.
Neka cveta/cvjeta hiljadu/tisuću nacionalističkih, šovinističkih i rasističkih cvetova/cvjetova!
autonomija.info