A šta je s jadnim Bernijem Sandersom? Nažalost, Trump je pogodio metu kad je Sandersovu podršku Clintonovoj uporedio s podrškom pokreta Occupy kompaniji Goldman Sachs. Sanders treba da se povuče i da dostojanstveno ćuti tako da njegovo odsustvo baci duboku senku na veličanje Clintonove, da nas podseti šta nedostaje i na taj način zadrži otvorena vrata za više radikalnih alternativa u budućnosti.
Foto: Patrick Semansky/AP
Zašto je konsenzus o Hillary Clinton pretnja demokratiji – i levici
Roger Ebert je jednom rekao da je film onoliko dobar koliko mu je dobar negativac. Da li to znači da će predstojeći američki izbori biti dobri pošto je „rđavi momak“ (Donald Trump) gotovo idealan zlikovac? Da, ali u vrlo problematičnom smislu. Za liberalnu većinu izbori 2016. predstavljaju jasan izbor: Trump je smešan, sklon ekscesima i vulgaran. On koristi naše najgore rasističke i seksističke predrasude tako da ga čak i viđeniji republikanci izbegavaju kao smrdljiv sir. Ako Trump ostane republikanski kandidat, zaista ćemo dobiti „vesele izbore“. Uprkos svim našim problemima i sitnim čarkama, kad nešto stvarno zapreti našim demokratskim vrednostima, zbijemo redove kao što je to učinila Francuska posle terorističkih napada.
Ali taj udobni demokratski konsenzus bi trebalo da izazove zabrinutost levice. Treba da odstupimo korak unazad i da dobro pogledamo same sebe. Kakva je zaista priroda tog sveobuhvatnog demokratskog jedinstva? Svi su tu, od bankara iz Volstrita do pristalica Bernija Sandersa i veterana pokreta Occupy, od krupnog biznisa do sindikata, od vojnih veterana do LGBT+ aktivista, od ekologa zgroženih Trumpovim poricanjem globalnog zagrevanja i feministkinja oduševljenih izgledima da se na čelu Sjedinjenih Država prvi put nađe žena do „pristojnih“ figura republikanskog establišmenta užasnutih Trumpovim nedoslednostima i neodgovornim „demagoškim“ predlozima. Upravo te nedoslednosti čine njegov položaj jedinstvenim.
Janis Varufakis, bivši grčki ministar finansija, napisao mi je u privatnom imejlu:
„Posle Orlanda pokazao je tronutost nad LGBT žrtvama/ljudima – onako kako se to nijedan drugi republikanac ne bi usudio. Uz to, svi znaju da on nije ’iskreni’ vernik, da se to samo tako predstavlja na televiziji – a kad kažem ’svi znaju’ mislim da to znaju … hrišćanske sekte koje čine američki fundamentalistički front. Na kraju, njegov stav o abortusu je decenijama bio liberalan i takođe svi znaju da on ne odobrava opoziv presude Vrhovnog suda u slučaju Roe protiv Wadea. Ukratko, Trump je uspeo da promeni kulturnu politiku Republikanske stranke prvi put posle [Richarda] Nixona. Prihvatajući neodmeren, ženomrzački, rsistički jezik, uspeo je da prekine tradicionalno oslanjanje Republikanske stranke na fundamentaliste, da je oslobodi ludačke košulje homofobije i neprihvatanja abortusa. To je izvanredna nedoslednost koju samo hegelovac može da shvati!“
Varufakis opravdano pominje Hegela. Trumpu je vulgarni rasistički i ženomrzački stil omogućio da potkopa republikansku konzervativno-fundamentalističku dogmu. Trump nije prosto kandidat konzervativnih fundamentalista. (On možda predstavlja još veću pretnju za njih nego za „racionalne“ umerene republikance.) Paradoks je, dakle, u tome što je u ideološkom prostoru Republikanske stranke Trump mogao da potkopa njeno fundamentalističko jezgro samo rasističkim i seksističkim populističkim vulgarnostima. Ta složenost, naravno, izostaje u standardnoj levo-liberalnoj demonizaciji Trumpa. Zašto? Da bismo to shvatili, moramo se ponovo okrenuti konsenzusu o Hillary Clinton.
Narodni gnev koji je iznedrio Trumpa iznedrio je i Sandersa. I jedan i drugi su izraz širokog društvenog i političkog nezadovoljstva, ali na suprotne načine – jedan pribegava desničarskom populizmu a drugi se opredeljuje za levičarski poziv na pravdu. Trik je u ovome: levičarski poziv na pravdu obično se udružuje s borbom za prava žena i homoseksualaca, za multikulturalizam i protiv rasizma. Strateški cilj konsenzusa o Hillary Clinton je očigledno da odvoji sve te borbe od levičarskog poziva na pravdu i zato je živi simbol tog konsenzusa Tim Cook, direktor Applea, ponosno potpisao pismo podrške LGBT-u upućeno guverneru Severne Karoline Patu McCroryju, pa sad lako može da zaboravi hiljade radnika Foxconna u Kini koji sklapaju Appleove proizvode u robovskim uslovima. Svojim zahtevom da se ukine rodna segregacija on je pokazao solidarnost sa deprivilegovanima.
Ako je Cook prvi živi simbol tog konsenzusa, drugi je Madeleine Albright, prva žena na položaju američkog državnog sekretara. U emisiji 60 minuta mreže CBS (12. maj 1996) postavljeno joj je pitanje o iračkom ratu: „Čuli smo da je stradalo pola miliona dece. Hoću da kažem, stradalo je više dece nego u Hirošimi. Da li je to prihvatljiva cena?“
Madeleine Albright je mirno odgovorila: „Mislim da je to težak izbor, a cena – mi mislimo da je cena prihvatljiva.“
Zanemarimo većinu pitanja koja pokreće taj odgovor (između ostalog i zanimljiv prelaz s prvog na treće lice: Mislim da je to težak izbor, ali mi mislimo da je cena prihvatljiva) i fokusirajmo se na jedan aspekt: možemo li da zamislimo kakva bi se dreka digla da je to rekao Vladimir Putin, ili kineski predsednik Ksi Đinping, ili iranski predsednik? Zar se oni ne bi odmah pojavili u svim naslovima naših novina kao bezosećajna i okrutna čudovišta? Dok je učestvovala u kampanji Hillary Clinton, Albright je rekla: „Postoji posebno mesto u paklu za žene koje ne pomažu jedna drugoj.“ (Dakle, za žene koje glasaju za Sandersa a ne za Hillary Clinton.) Možda bi trebalo da popravimo taj iskaz. Postoji posebno mesto u paklu za žene – i muškarce – koji misle da je pola miliona mrtve dece prihvatljiva cena za vojnu intervenciju koja razara jednu zemlju, a istovremeno od sveg srca podržavaju prava žena i homoseksualaca u svojoj zemlji.
Trump nije prljava voda koju treba baciti da bi dete američke demokratije bilo živo i zdravo. On je prljavo dete koje treba baciti da bismo poverovali da smo se otarasili prljavštine, to jest da bismo zaboravili preostalu prljavštinu, onu koja je sakrivena ispod konsenzusa o Hillary Clinton. Poruka tog konsenzusa levici je ovo: možete da dobijete sve, mi samo želimo da zadržimo suštinu – neometano funkcionisanje globalnog kapitala. U tom kontekstu, reči predsednika Baracka Obame „Da, mi to možemo!“ poprimaju novo značenje: Da, mi možemo da udovoljimo svim vašim kulturnim zahtevima a da ne ugrozimo globalnu tržišnu ekonomiju – zato nema potrebe za radikalnim ekonomskim merama. Ili kao što je to rekao Todd McGowan, profesor na Univerzitetu Vermonta (u privatnoj poruci koju mi je poslao): „Konsenzus ‘ljudi koji misle ispravno’ suprotstavljenih Trumpu je zastrašujući. Kao da njegovi ekscesi omogućuju stvarnom globalnom kapitalističkom konsenzusu da se pojavi i njegovim učesnicima da sebi čestitaju na otvorenosti.“
Zato je osnivač WikiLeaksa Julian Assange u pravu što vodi pohod protiv Hillary Clinton, a liberali koji ga kritikuju što je napada – jedinu osobu koja nas može spasiti od Trumpa – greše: sada treba napadati upravo taj demokratski konsenzus protiv negativca.
A šta je s jadnim Bernijem Sandersom? Nažalost, Trump je pogodio metu kad je Sandersovu podršku Clintonovoj uporedio s podrškom pokreta Occupy kompaniji Goldman Sachs. Sanders treba da se povuče i da dostojanstveno ćuti tako da njegovo odsustvo baci duboku senku na veličanje Clintonove, da nas podseti šta nedostaje i na taj način zadrži otvorena vrata za više radikalnih alternativa u budućnosti.
In These Times/Slavoj Žižek
Prevela Slavica Miletić